Misija Svetih Ćirila i Metodija: Civilizacijski značaj slovenske pismenosti

ZASLUGE SOLUNSKE BRAĆE

Pravoslavna crkva obeležava 24. maj kao dan spomena na svetu solunsku braću koja su opismenila i hristijanizovala Slovene. Misija Svetih Ćirila i Metodija je pomogla kulturnom napretku Slovena, zbog čega su oni ostali upamćeni kao „slovenski apostoli“, zauzimajući značajno mesto u prosvećivanju naših naroda.

U IX veku slovenski narodi stvaraju originalan književni jezik i pismenost, koji postaju osnova slovenskoga kulturnog identiteta i samosvesti. Ovaj civilizacijski značaj slovenske kulturne samobitnosti priznaju i uvažavaju čak i oni slovenski narodi kod kojih je viševekovni tuđi imperijalni pritisak uspeo da zatre i uništi živu vezu s ovim nasleđem.

Izlazak Slovena na istorijsku scenu uslovio je njihovu pojavu i na svetskoj kulturnoj sceni. Hristijanizacija je bila neminovan proces i teško da bi sama po sebi dovela do pojave najblistavijeg čina u kulturnoj istoriji Slovena. Jezik i pismenost visokog stila kojima su Sloveni u IX veku proslavili Boga, nisu bili adekvatni njihovu mestu na tadašnjoj evropskoj kulturno-političkoj sceni. U moru varvara pokrenutih Velikom seobom naroda, Sloveni nisu bili među onima koji su predvodili, ali su njihova brojnost i ogromna teritorija koju su držali bili činioci s kojima se moralo računati. Koliko god je za Vizantiju bilo važno hristijanizovanje Slovena radi njihovog uvođenja u njenu uticajnu sferu, toliko je i Slovenima primanje hrišćanstva omogućilo da opstanu u istoriji. Paradoksalno stoje u staroslovenskom jeziku jedna prema drugoj filosofska i teološka leksika slovenskog porekla i društveno-državotvorna leksika koja je većinom germanska i tatarska.

Nastanak najstarijeg slovenskog pismenog jezika i borba za njegov opstanak tematski povezuju sve radove posvećene slovenskim prosvetiteljima, Ćirilu i Metodiju. Čitavo pitanje prava slovenskog jezika i slovenske pismenosti na postojanje ima, po rečima Đorđa Trifunovića, istorijsku i idejnu osnovu u vizantijskom društvu i jevanđeljskim načelima koja je ono poštovalo. Međutim, iako je slovenska misija potekla iz Carigrada, u vizantijskim izvorima IX veka nema ni pomena o njoj. O životu i radu slovenskih prosvetitelja zna se samo iz slovenskih i latinskih izvora – Žitijâ Ćirilova i Metodijeva, pravopisnog spisa „O pismenima“ Črnorisca Hrabra, papskih bulâ Jovana VIII i Stefana V, kao i političkog pamfleta franačkog sveštenstva „Preobraćanje Bavaraca i Karantanaca“ iz 871. godine, u kojem se kaže kako je „sve bilo dobro dok nije neki Grk po imenu Metodije novostvorenim pismenima istisnuo latinski jezik i ugledna rimska pismena“.

Slovenska misija odigrala se u vreme prvog rimsko-vizantijskog sukoba, obeleženog delovanjem carigradskog patrijarha Fotija. Političko osamostaljivanje Rima pod Franačkim carstvom (proglašenje „Svetog rimskog carstva“ 800. godine pod Karlom Velikim) i versko osamostaljivanje carigradskog patrijarha bili su koreni raskola. Postojanjem dvaju crkvenih centara neminovan je bio njihov politički sukob oko teritorija. I kao što je rimski papa Nikola I požurio da ponudi krunu bugarskom caru Borisu, tako je i carigradski patrijarh Fotije poslao misionare među Zapadne Slovene koji su pokušali da se politički osamostale i oslobode franačko-latinske dominacije. Na kraju je sve došlo u neminovnu ravnotežu. Bugarski vladar je primio krunu od vizantijskog cara Mihaila III, a slovenska misija ugasila se u Moravskoj kneževini posle Metodijeve smrti. Tačnije rečeno, ugušena je na tome području u dramatičnim okolnostima u kojima se odigrao obračun s idejom slovenske etno-političke samostalnosti. Iako je potekla iz Vizantije, slovenska misija je u suštini prerasla u pomenutu ideju slovenske kulturne i političke ravnopravnosti, kojoj je Vizantija poslužila samo kao kulturni uzor. Najstariji datirani spomenik i gotovo jedini koji se može vezati za moravski prostor – tzv. Kijevski listići iz X veka – jesu odlomci katoličke mise ali na slovenskom jeziku i originalnom pismu. To je presedan na hrišćanskom Zapadu, koji je bio i ostao latinski čak i onda kada je latinski jezik konačno ustupio mesto živim evropskim jezicima.

Iz toga najstarijeg perioda slovenske istorije ništa nije sačuvano. Nauka je morala da rekonstruiše staroslovenski obrazac i u jeziku i u pismu. Najstariji sačuvani spomenici potiču iz XI veka iz Ohrida i Preslava. Time se objašnjava i osobena slovenska dvoazbučnost – jedinstvena među pismenostima istočnohrišćanskoga kruga. Danas je razjašnjeno da je originalno i zagonetno slovensko pismo – poznato kao glagoljica, bilo stvoreno za prvu slovensku državu kao izraz slovenske etno-kulturne samostalnosti. Na istočnom Balkanu slovensko pismo u XI v. doživljava stratešku promenu svoje forme. Postaje izraz novoga tipa državnosti koji u svemu kopira Vizantiju. Neposredna posledica toga bila je faktička transliteracija slovenskog pisma grčkim slovima, grafička vizantinizacija slovenskog pisma uz očuvanje njegove azbučne strukture, kao i osobenih slovenskih znakova, koji, uprkos delimičnom grafičkom preobražaju, predstavljaju najizrazitije glagoljsko nasleđe u ćirilici. To novo, vizantinirano slovensko pismo sačuvalo je u svome nazivu Ćirilovo ime i uspomenu na Ćirila i Metodija, lišenu, međutim, gotovo svake realne veze s grafičkim planom njihovog dela. S druge strane, izvorno slovensko pismo ostalo je bilo u živoj upotrebi na katoličkom zapadnom Balkanu, svedeno na domaće narodno pismo i tu se postepeno ugasilo, kada je krajem Srednjeg veka latinsko pismo ušlo u sferu njegove upotrebe.

Oba slovenska pisma imaju tipološke pandane među pismenostima istočnohrišćanskoga kruga. Ćirilica tipološki odgovara koptskom pismu, koje je takođe nastalo spontanim prilagođavanjem grčkog alfabeta i koje u brojnoj vrednosti svojih znakova verno čuva grčku paradigmatiku. S druge strane, glagoljica po svojim spoljašnjim i unutrašnjim odlikama pokazuje tipološke sličnosti s onim istočnohrišćanskim alfabetima koji takođe imaju autorski pečat – Vulfilinim gotskim pismom i jermenskim pismom Mesropa Maštoca. U sva tri slučaja narušena je unutrašnja struktura grčkog izvornika u korist domaćih jezičkih oblika ili čak domaćeg etnokulturnog nasleđa. U slovenskom slučaju to dobro ilustruju reči Črnorisca Hrabra, kojima je objasnio veliko delo Ćirilovo: „no kako se može dobro pisati grčkim pismom богъ, или животъ, или црьковь, или чаяниѥ, или широта?“

Ništa se ne zna pouzdano o zagonetnoj grafičkoj strukturi glagoljice. Bez obzira na popularnost pojedinih hipoteza o poreklu glagoljice, one su faktički nedokazive i u suštini proizvoljne. Nesumnjivo je jedino da je i u slovenskom pismu ponovljen „gotski model“ – unutar grčkog brojnog poretka izvršena je zamena suvišnih grčkih znakova svojim domaćim. Time je očuvana alfabetska struktura grčkog izvornika, ali je novo pismo dobilo nacionalni karakter. Među osobenim, „nacionalnim“ znacima slovenskog pisma, nalazi se, međutim, jedan izuzetak. Jedini znak koji u ovom zagonetnom pismu ne predstavlja zagonetku jeste š koje je bez ikakve prerade, u gotovom vidu preuzeto s Bliskog istoka (s najbližim paralelama u koptskom, jevrejskom i samarićanskom). Zato je takvo poreklo vrlo verovatno i za čitavu ostalu seriju specifičnih slovenskih glasova b, ž, č, c, kao i za dve vrste h, koje se mogu rekonstruisati u najstarijem spisku znakova. Sve se to načelno slaže s činjenicama da se Ćirilo, tada još kao Konstantin Filosof, u saracenskoj i hazarskoj misiji mogao bliže upoznati s pomenutim bliskoistočnim pismima, a verovatno i s Gotima, koji su u Ćirilovom žitiju ostali zapamćeni kao zagonetni krimski hrišćani i čije je jevanđelje i psaltir Konstantin izučio i pročitao „въ малѣхъ лѣтѣхъ“.

U čemu je razlog za takvo grafičko rešenje u slovenskoj pismenosti? O tome se može samo nagađati. Pa ipak, hazarski izbor prilikom stvaranja nacionalne serije znakova teško da je bio slučajan i proizvoljan. Činjenica da je tvorac gotskog pisma pri zameni pojedinih grčkih znakova posegao za svojim starijim runskim nasleđem, sugeriše kako je ovde reč o isticanju državnog kontinuiteta. U tom kontekstu, hazarski istočnici slovenskog pisma svedoče kako je ono bilo stvoreno za prvu slovensku državu, hrišćansku naslednicu avarskoga kaganata, u kojoj se mogao primeniti hazarski spoj Istoka i Zapada i koji je, potom, opredelio i buduću „hazarsku“ sudbinu slovenskog pisma, koja ga prati i dan danas. Najvažnija je ipak činjenica da u IX veku s tim pismom Sloveni stupaju u civilizaciju. Ono postaje simbol slovenskoga kulturnog identiteta i samosvesti i taj civilizacijski značaj slovenske kulturne samobitnosti priznaju i uvažavaju čak i oni slovenski narodi kod kojih je viševekovni tuđi imperijalni pritisak uspeo da zatre i uništi živu vezu s ovim nasleđem.

Autor teksta je dr Vanja Stanišić, profesor na Filološkom fakultetu u Beogradu