MAJA, ENA I JA
Maja mi je za rastanak poklonila dva poklona. Džepno izdanje „Malog princa“ i šolju za kafu sa likom mačka Garfilda i natpisom: „Kad odlaziš ne reci zbogom, jer možda ćeš poželeti da se vratiš“. Pročitao sam ga i prošaputao: „Do mene nema puta, za mene je već kasno…“
Čulo se cvrčanje zejtina na petom spratu studentske sobe na pravnom u Nišu i iz tiganja su izlazili sveži, slani, hrskavi mladi krompirići. Teško se srpski student snalazio za porciju posne hrane, a Maja k’o Maja, trpela je moje, drugima čudne navike.
Maja ima poseban način pripeme pomfrita. Na malenom rešou, u dnu tiganja dobro zagreje zejtin i zatim prži samo malu količinu tanko iseckanog krompira. To uzme vremena i strpljenja. Sveže ispženi zlatnopožuteli slani krompir hranio je i moje telo i moju dušu.
Maja je mnogo ćutala, a ja sam baš mnogo blebetao.
Satima je mogla tako da ćuti i da trpi moja naklapanja. Da sam tada sa sobom nosio magnetofon, možda bi neke vajde bilo, možda bih od tih trabunjanja danas uspeo da skrpim bar nekoliko priča. Ovako ni sam ne znam o čemu sam satima pričao, ni zašto me je slušala, ni o čemu je razmišljala dok je skrštenih ruku iz ugla studentske sobe posmatrala moje, najčešće pijane propovedi.
Tih dana činilo mi se da mi je život na jednom velikom čekanju, da me vlastita stvarnost čeka tamo negde daleko, negde drugde, i da samo prekraćujem vreme polaganjem ispita i tumaranjem po studenjaku, niškim kafanama, parkovima i žurkama.
Pričali smo najčešće na pomalo čudan način, ja najviše kroz pesme i filmove, a Maja kroz ćutanje. Govorio sam joj stihove Simonova „Čekaj mi i ja ću sigurno doći…“, iako još nikuda nisam otišao, govorio sam joj koliko volim Šerbedžijine filmove „Praški duet“ i „Pre kiše“, govorio sam joj o svemu, o ocu koga nemam, o bratu, o tome kako sam nа čoveka nož potegao…
U dugim šetnjama po keju Nišave, u sedenjima po niškim klupama u jesen, iznova i iznova pitali smo se i debatovali, ko je Ena. Ko je Rundekova Ena, sa magično plavim očima i snežno belom dušom. Ta pesma podjednako nam se dopadala, a najrađe bi je slušali ponekad u niškom baru „Salun“, uz legendarni „Penthaus bend“ i prelepu pevačicu Nevenu.
Slušala je, nekada do rane zore, moja pijana naricanja. Gledala me kako otrovan od jeftine vodke trčim do prozora čim bi se u pijanim noćima, u studentskom sa zvučnika čula pesma „Dišem za tebe“. Onda bi obično usledila serija mojih jadikovki o nekoj Jasni pa udaranje pesnicama o zid. A znao sam i da je pronađem u gluvo doba noći u čitaonici, vraćajući se ko zna odakle i da onda tako sa njom dočekam zoru.
„Zašto si toliko čudan?“, pitala bi me po hiljadu puta.
„Za mene je već kasno“, odgovarao bih po hiljadu i prvi put.
„Mali princ nije odustajao od svog pitanja“, dodavala bi ona.
Tu priču, to Egziperijevo remek-delo za decu i odrasle neobično je volela. A nije ni čudo, sve velike duše moraju da vole pripovetke za decu.
Dani su odmicali, ja sam tavorio, a život je čekao na mene. I udarao me više nego što sam mogao da uzvratim. Spas sam našao u bežanju, a šansu u igri za lutriju zelene karte. I dobio sam, po prvi put. Službenik američke ambasade ljubazno mi je predao koverat i rekao: „Čestitam, imate šest meseci da dođete u Sjedinjene Države. Želim Vam puno sreće.“ Bilo je vreme da odem. Opraštao sam se i pozdravljao sa svima. Od prijatelja sam dobijao poklone, od oca sudsku tužbu.
Poslednje noći u studentskom lupovali smo kao nikada pre. Razbili smo mnogo flaša, polomili sva tri kreveta, bacili lustersku kuglu kroz prozor na ulicu na opšti užas portira Bubija. Te noći sam sa raširena tri prsta poslednji put stajao na prozoru studentske sobe i uz pratnju stihova Šake Polumente gledao ka Jasninoj zgradi.
Maja mi je za rastanak poklonila dva poklona. Džepno izdanje „Malog princa“ i šolju za kafu sa likom mačka Garfilda i natpisom: „Kad odlaziš ne reci zbogom, jer možda ćeš poželeti da se vratiš“. Pročitao sam ga i prošaputao: „Do mene nema puta, za mene je već kasno…“
Otišao sam, javio se, poslao adresu, a onda su počela da stižu pisma. Pisana danima. Datumi, tekst, misli za celu nedelju, dve nedelje… Stizala su dugo, mesec, dva, godinu… Mislim da u doba elektronike, mailova, snapchatova i ostalih glupoti više nikada posle toga nisam dobio pravo pravcato pismo.
I baš kao što to kaže Ena: „Prošlo je dugo vreme i daleki beg…“, često se u snovima vratim u noć u kojoj se moja mladost i bezbrižnost završila, kada sam izašavši iz studenjaka ostavio pijano društvo na petom spratu i zamakao iza ugla mračne niške ulice vukući dva kofera i žureći na noćni voz. Menjao sam adrese i radne stolove, a na svakom od njih stajala je i još uvek stoji šolja sa likom veselog mačka Garfilda. Prečesto sam čitao natpis ispod sličice.
Da, prošlo je dugo vreme i daleki beg. Niko nikada nije tako pažljivo slušao u životu kao Maja. Život udara jako, ali sada mogu i da uzvratim. Nekad pijem, nekad se molim, mnogo radim i kad god mogu skitam. Stavim maleni ranac na leđa i otisnem se u potpunu slobodu. Za Maju sam siguran da je srećna, mada sam je skoro zaboravio, a i ona mene. Ali ovu priču i pišem sa jednog od lutanja. Jer, kada mi je prošle noći u kafani na Karibima mlada preplanula konobarica koja tako dobro igra salsu, na uho šapnula cenu za koju bi pošla sa mnom, ja sam joj šapatom na njoj nerazumljivom srpskom jeziku uzvratio: „Do mene nema puta, za mene je već kasno…“ Ostavio sam joj par novčanica za ispijeni rum i ćutke izašao u mrak.