КОСОВО (БЕСЕДА)
Стојбино дивна, стојбино српска,
срдашце моје, доме мој!
домаћини се из тебе селе,
одомаћене радости беле,
а црни јади селе се у те
и воде туге, црне им љубе,
туђинке љуте.
Радости беле, ала да знате
да ми се нећете вратити више,
не би вам се тако сијала лица
муњевитим осветљена мачевима,
не би вам тако витешки вранци
бесно поскакивали:
ал’ ид’те само, идите, сјајте,
последњи пут је, синови, знајте!
А ви туге, але љуте,
а ви црни јадови,
што сте се тако понели јако
де долазите на славу, на част,
у земљу моју, у срце моје,
у мој дом?
Ваша је сила, мислите, ваша,
Прокрчит што ћe вам у њему стан?
прождрљиви црви, немоћни мрави,
судбине моје надничари!
Прави моји господари,
то су греси моји стари,
ви сте њихни робови! —
Стојбино дивна, стојбино српска,
срдашце моје што но си до пре
од силних радости препући хтело,
да шта ћеш сада од тол’ког јада?
Јада је више, јада је тма:
и сви ти јади, сви су ти ради,
срдашце моје, у тебе стати,
а да се чета у тебе смести,
крвцу одаспи, војску причести,
па гини, срце, у слави, у свести!
1864.