ISTRAŽIVANJE DR STANKOVIĆA
Doktor Stanković je po svojoj prirodi bio vrlo znatiželjna i na neki način posebna ličnost. Njegov nemiran duh ga je uvek terao da eksprimentiše i radi neke stvari na svoj način.
Slučaj je hteo da prvo nameštenje dobije u nekom udaljenom selu i često je dolazio u priliku da teran nuždom pojedine probleme rešava na neuobičajen način.
Bilo je pojedinaca koji su ga smatrali čudakom, ali kad bi ih stisla neka muka, uvek su se radije obraćali njemu nego lekarima specijalistima u obližnjem gradu, jer je bez obzira da li to neko hteo priznati ili ne, taj čovek bio uspešan lekar, i što se ljudima najviše dopadalo, nije ćutao kao mumija kad mu neki pacijent dođe, već je uvek bio spremam za razgovor. Voleo je da priča sa pacijentima i uvek je pažljivo slušao šta su mu pojedinci pričali.
Već u početku svoje lekarske karijere zapazio je da mnogi ljudi umiru samo zato mu se kao lekaru obraćaju suviše kasno, kad bolest uzme maha, tako da im nikakav lek ne može pomoći. To se odnosilo najviše na žene koje su često umirale mlade od malignih obolenja.
Kada ih je savetovao da, na primer, redovno dolaze na pregled dojki, neki zlonamerni jezici su ga optužili da on to čini samo da bi imao priliku da im gleda i opipava grudi. Međutim, njemu nije trebalo mnogo da pronađe pravo rešenje. Zamolio je seosku učiteljicu da mu pomogne i podučio je kako se to radi, pa da i ona obavlja takve preglede i da savetuje žene da je to potrebno, da bi se zloćudna bolest otkrila na vreme i uspešno izlečila. Pomenuta učiteljica je samoincijativno podučavala i druge žene kako da same pregledaju svoje grudi, a neke je uspela da nagovori da joj pomažu u tom poslu.
Većina žena u tom selu i nekim bližim naseljima je shvatila da su pomenuti pregledi korisni i one se tome nisu opirale, ali bilo je i takvih koje ni po koju cenu nisu htele da prihvate bilo kakvu kontrolu ili, kada se utvrdi da je nešto sumnjivo, nisu htele da se obrate lekaru da ih uputi u bolnicu na lečenje. A neki put se dešavalo da pojedini pacijenti koje je uspeo da pošalje u bolnicu na lečenje, ipak ne budu spašeni, i to je bio ozbiljan razlog koji mu nije dao mira pa je stalno razmišljao kako da nešto izmisli, da bi što je moguće delotvornije pomogao svojim pacijentima. Iako je radio u skromnim uslovima bez bilo kakve mogućnosti za naučno-istraživački rad, njegov nemirni duh ga je stalno nagonio da o pomenutim problemima neprekidno razmišlja.
Tako je danima razmišljao, ali ničega nije mogao da se seti, sve dok jednog dana šetajući stazom koja je vodila prema jednom izvoru, nije primetio neku staru kožnu cipelu. I tada mu je u glavi nešto sinulo, pa je sam sebe upitao, kako to da neuštavljena koža vrlo brzo istrune, a uštavljena može da stoji godinama, a da ne istruli? I odmah je u mislima otišao dalje. Postavio je sebi pitanje, da li bi se rast tumora mogao zaustaviti tako da se tumor još dok je mali, jednostavno uštavi i tako blokira njegov rast? Kad bi to bilo moguće, onda bi sve bilo daleko jednostavnije. Tankom iglom bi se u tumor injektirala odgovarajuća tečnost, koja bi ga uštavila i tako učinila bezopasnim.
Međutim, kao lekar on je dobro znao da to nije lako i jednostavno izvesti. Da li postoji mogućnost da injektirana tečnost dospe u krv i izazove trombozu i druge opasne komplikacije, to niko nije znao. Međutim, on je bio vrlo uporan i nije se dao obeshrabriti. Imao je špric i potrebne igle u ambulanti, pripremio odgovarajuću tečnost i počeo da eksperimentiše sa kokoškama. Uštrcavao im je u mišiće nogu odgovarajuću tečnost, a zatim ih nakon određenog vremena ubijao i posmatrao promene koje su se desile na mestima gde je dotična tečnost bila injektirana. U tu svrhu nabavio je i jedan polovan, ali ispravan mikroskop, da bi bolje mogao sagledati nastale promene. Pritom je ustanovio da su delovi tela kokošaka u koje je dospela ubrizgana tečnost, prosto zamrli i bili tvrdi i potpuno se odvojili od ostatka živog dela tela.
To svoje saznanje poverio je svojim kolegama, ali nigde nije naišao na razumevanje i mogućnost da svoje istraživanje dalje nastavi. Naprotiv, niko nije bio spreman da mu pomogne da realizuje svoju ideju da se ispita mogućnost „ubijanja“ zloćudnih tumora jednostavno tako da se oni uštave, čime bi bilo moguće da se na jednostavniji način eliminišu i oni tumori koji se nalaze u teško pristupačnim delovima tela.
Nemajući drugog izlaza, odlučio je da o svom radu napiše kratak prikaz, ali mu to nije hteo da objavi ni jedan ugledan medicinski časopis. Ipak, on je bio uporan, pa je sve objavio u jednim lokalnim novinama, živeći u nadi da će to neko nekad pročitati i nastaviti tamo gde je on započeo.