ODREĐENJE I POLOŽAJ ŽENE
Sklad i uvažavanje različitosti daju idealnu osnovu za život čoveka trećeg milenijuma i odgovor na pitanje: „Da li je žena čovek?“
U našem tradicionalnom govoru žena obično, govoreći o svom mužu, kaže „moj čovek“; otac o svojoj deci kaže: „Imam jedno dete i dve ćerke“. U narodnom pripovedanju čest je iskaz: „Idu čovek i žena“.
Znači, u patrijarhalnom svetu žena se ne naziva čovekom. Razlog tome nije oznaka roda nego suštinski, od biblijskih vremena ukorenjen stav da je žena inferiorno ljudsko biće.
Jezik je odraz života, odnosno društvene svesti. Jezici savremene civilizacije, pa i naš, puni su slika o nadmoći muškog roda. Kao dokaz, dovoljne su samo dve sintagme: „muška ruka“ (oličenje fizičke snage neophodne za opstanak ali i oličenje društvene i svake druge moći) i „muška pamet“ (kvalitet koji proističe iz moći i koji se, obično, apriori priznaje).
Novi vek i demokratizacija društva stavili su u prvi plan i pitanje društvene ravnopravnosti žene sa muškarcem. Već više od dva veka žene nastoje da, afirmišući svoje sposobnosti, dobiju odgovarajuće pozicije u društvu. Muški deo sveta se žilavo tome opire. Čak i onda kada, pritisnut očiglednim dokazima ženske superiornosti, verbalno priznaje da mu je u svim poslovima dorasla, rudimenti patrijarhalnog tome se odupiru. Sve statistike o učešću žena u odlučivanju o važnim državnim i životnim pitanjima govore u prilog slici da i danas glavnu reč imaju muškarci. Da li žene tu činjenicu treba da doživljavaju kao nepravdu ili je moguć i drugačiji pogled? Da li žene novoga vremena žele da se odreknu svojih prirodnih aduta i postanu neuspele kopije svojih partnera kako bi se uvažila njihova reč? Da li su otišle predaleko u nastojanju da budu sposobne i moćne „na muški način“?
U eri tehnike i razvijenih tehnologija, žena dobija šansu da dokaže da po sposobnostima ne zaostaje za muškarcem jer fizička snaga nema odlučujući značaj. A šta je sa pameću? Svetli primeri u svim oblastima života, od državničkih i vladarskih, preko poslovnih, do umetničkog stvaralaštva, pokazuju prirodne potencijale žene i sve više potvrđuju mišljenje da pamet nije ni muška ni ženska već je ima ili nema kod oba pola. Čemu onda osećaj ugroženosti? Stepen demokratizacije omogućuje ženi da se bavi politikom, da zauzima sve položaje koje zauzimaju muškarci. Ali time svet ne postaje bolji jer žene prihvataju muški način razmišljanja.
Pored toga što je u pitanjima intelekta i umnih sposobnosti ravna muškarcu, žena ima prirodom datu moć da stvara život, da svojom emocionalnom superiornošću koju joj priznaje i muški rod, čini svet lepšim i boljim. Možda bi to trebalo da bude cilj ženske borbe: da se „muškoj pameti“ koja je kroz istoriju probleme rešavala „ognjem i mačem“ (a ni danas se u tom pogledu stvari nisu mnogo promenile), suprotstavi, odnosno afirmiše pa i nametne na mestima gde se odlučuje, svoju „žensku pamet“ koja pronalazi put do razuma i humanosti.
Možda je to pravi put i mogući cilj borbe: u „muškom svetu“ svojom pameću, svešću o odgovornosti za potomstvo, senzibilitetom kojim ume da pronikne u životne sfere nedostupne muškoj prirodi, žena može da ublaži ili otkloni mnoge nedaće proizišle iz „muškog načina odlučivanja“. Zajedno sa njim, nezaobilaznim, može da stvori bolji svet. Vaspitanje mladih u tom duhu pobediće ono što je vekovima u „muškom načinu vladanja svetom“ donosilo više nesreće nego sreće, više bola nego radosti.
I on sam, muškarac, na taj način će sve više prihvatati ženu kao partnera ne samo u porodičnoj i intimnoj sferi nego u svim sferama života. Jer ovaj svet je stvoren za muškarca i ženu koji su samo zajedno celovito biće.
Veliki Tolstoj kaže: „Potpunog razumevanja između muškarca i žene ne može biti jer muškarac voli ženu – žena voli muškarca“. U toj suprotnosti leži razlog jedinstva jer jedno bez drugog ne mogu.
Nadežda Ćirić u knjizi „Žene Ponišavlja“ Milice Petković