DIVAN DAN
Pupoljci mašu, pčela doleće
dok vetar bezglav srlja u let.
Ono što ljudi zovu – proleće,
sa starih štaka obara svet.
Samo taj možda sve preboleće
ko zadene za šešir cvet,
al’ šta ću kad te nove odeće
i tog cilindra sužanj sam klet…
Kako bih rado kid’o čvorove
i razdragan bih grlio sve,
sve stvari, biljke i sve stvorove,
ma šta, ma koga, i bilo gde:
devojke koje krase dvorove
i one što su sudbine zle,
sunce i cveće, travu, korove,
i popa onog što tromo gre,
i konja, vodu, oblak, borove,
drum i ćorsokak, nebo i tle,
lude, mudrace, kuće, torove,
sve što postoji il’ živi i mre!
Zaigrao bih, kolo vodeći,
sa svima vama i stoti put —
Al’ šta ću, kad u novoj odeći
i s tim cilindrom ko trut sam krut…
Prevod: Dragoslav Andrić