IZNAD STENE SUMORNE I SURE
Iznad stene sumorne i sure
Podiže se mlaz i pada na nju;
I točkovi uzvitlane bure
Život ovaj strmoglavi žanju…
Sevaj, oblače, očima munja:
Pljuskom ledenim lij se,
Zavitlaj veslo — u gomile kula
Koje nad ponorom vise.
Bakarna munjo, jekni kao zvono:
Strelama ujedaj — ljudožderko mlada!
Sažeži moje usne — ozonom!
U huci ponora — sve raskomadaj, —
Da nakostrešen od svetlosti
I zavitlan k’o svrdlo u svet,
Oprljen provrištim iz svetlosti
Usta iskrivljenih: „Svet!“ —
Da se, skriven pod otkos — uz huku
S vekovima sručim — ko olovni leš sivi
Ugljenisanih, sagorelih ruku
I lica modrog kao čivit; —
Da bih — mučući — tupo
Iz pustoši — bikorogi bog —
Mogao — u grudi — trupa —
Da zabodem — svoj — rog…
Prevod: Branko Miljković