KRALJICA JEDINSTVENOG STILA
I sa 86 godina bila je savršeno zdrava, veoma vedrog duha i puna entuzijazma za posao koji je obožavala. Baš takva je pred kraj života bila Koko Šanel, koja je više od pola veka dominirala scenom francuske visoke mode.
Oduvek je sama crtala modele, bez ičije pomoći. Do poslednjeg daha radila je deset sati dnevno, birajući tkanine, kontrolišući krojeve i šavove svake haljine.
Više od 30 godina živela je u jednom luksuznom apartmanu pariskog hotela “Ritz”, koji bi napuštala samo da provede nekoliko nedelja odmora u svojoj vili u Švajcarskoj blizu Lozane.
Godinu dana pred smrt, a umrla je u januaru 1971. godine, spremala se za predstavljanje jubilarne, stote kolekcije po redu. Tačno pedeset godina je Koko Šanel dva puta godišnje na modnim revijama “provocirala” konkurente, inspirisala ih idejama koje su uobličavale jedan jedinstveni stil, koji nije mogao da se kopira, iako su mnogi u tome pokušavali.
O kreatorima koji su je kopirali, zašto je mrzela mini suknju, šta je uopšte moda i kako treba da se oblači jedna žena – svoja mišljenja Koko Šanel podelila je sa čitaocima „Ilustrovane politike“ nekoliko meseci pred odlazak u večnost.
“Kopiraju me. To je moja sudbina! Dovoljno je izaći na ulicu, zaviriti u izloge butika, svuda… Uvek su me kopirali. E pa, tim bolje. To znači da se moj stil mnogima dopada. Danas postoje samo dve ili tri osobe u Francuskoj koje umeju da prave lepe stvari i koje vredi kopirati. Prema tome, ako žele da me kopiraju, neka to samo i dalje čine. Inače, svako je slobodan da se odeva kako mu se čini da je najbolje. Nikada to nisam krila, užasavam se butika!”
Malo je reći da Koko nije volela mini suknju.
“Nalazim da je mini suknja jednostavno ružan način odevanja i bez čednosti. Ne poznajem nijednog jedinog čoveka koji bi, mada ceni mini suknju, bio spreman da izađe sa ženom koja je tako odevena. Ali zašto se treba odevati tako: Zašto treba pokazivati kolena koja su retko kad lepa? Ne, ne! Sve je to pretenciozno, agresivno i dostojno mržnje! Danas se u mini suknji može otići pred englesku kraljicu ili u Vatikan, pred papu. Izgleda da to više nije važno, ali niko mi neće izbiti iz glave da je to obično skrnavljenje. To je degeneracija, kao što je to čitava jedna vrsta mode. Pogledajte kako se odevaju ljudi na ulici. Šta vidite? Da ima savršenih građana koji se odevaju kao prosjaci. I mislite li da je to u redu? Ja to smatram odvratnim.”
Zanimljivo je bilo njeno viđenje mode.
“Moda, pre svega, nije umetnost kako mnogi kažu. To je samo zanat, ali ga treba obavljati s mnogo strogosti. Moda se menja, evoluira, prati ukus publike i određuje ga, ali zanat mora da ostane. Jedini cilj mojih kolekcija je da ženu učini ženstvenom, da je nateram da shvati šta znači biti lepa i elegantna. A, pazite, žena je elegantna u pravom smislu reči tek kada je dobro odevena. Žena nije lepa ako nema čednosti. A ne bi trebalo ni dozvoliti nekim listovima da čitateljkama objašnjavaju kako da naprave haljinu od stolnjaka ili starih čaršava. Pre svega, to nije moguće, a zatim to je ponižavajuće.”
Pošto je ideja kojom se čitav život vodila bila elegantnost, Koko je jednostavno objašnjavala najvažnije načelo odevanja jedne žene.
“Žena mora da bude maksimalno ženstvena, a ne da se oblači kao muškarac i ponaša kao muškarac. Nikada se neću tako oblačiti i nikada se nijedna od mojih mušterija neće tako oblačiti. To je prava zavera protiv žene. Neću da pominjem imena, ali jedan veoma poznati kreator čini žene grotesknim i savršeno to uspeva. To je zato što ih mrzi. Ja srećom, i pored vetra kolektivnog ludila koji duva svetom mode, još imam veoma mnogo mušterija. Moje klijentkinje su ostale elegantne. To je sve što ja tražim od njih. Ja se osećam odgovornom za svoju klijentelu. Mnogim ženama postaje odvratno ono što su nosile pre nego što su došle k meni. Moda koju su tvrdoglavo pratile prisiljavala ih je da se oblače na najluđe načine, i dalje je takva. Moje mušterije imaju dostojanstvo, zaslužuju poštovanje, ženstvene su i moja uloga je da ih učinim još ženstvenijim.”
Izvor: „Ilustrovana politika“ br. 587