NIKAD VEĆI IQ NA JEDNOM MESTU
Oktobra 1927. godine u Briselu održan je skup vrhunskih svetskih naučnika, kada je napravljena “najinteligentnija fotografija” do dana današnjeg. Dvadeset devet fizičara i hemičara tada se sastalo, a za njima je ostao zabeležen trenutak da zauvek podseća na najumnije ljude koje je iznedrila nauka.
“Solvej konferencija”, koju je osnovao belgijski industrijalac Ernest Solvej, prvi put je održana 1912. godine u Briselu i taj susret smatra se prekretnicom u svetu fizike. Ova smotra vrhunskih naučnika bila je posvećena izvanrednim naučnim dostignućima i otvorenim problemima, kako u fizici tako i u hemiji.
Solvej konferencija 1927. godine u Briselu
Najpoznatija od svih ovih konferencija bila je peta po redu, održana oktobra 1927. godine, kao “Međunarodna konferencija o elektronima i fotonima”, na kojoj su se najznačajniji fizičari na svetu sastali da razgovaraju o tek formulisanoj kvantnoj teoriji. Vodeće ličnosti bili su Albert Ajnštajn i Nils Bor.
Čak sedamnaest od 29 prisutnih naučnika bili su već ili kasnije postali laureati Nobelove nagrade, uključujući i Mariju Kiri, koja je jedina među njima dobila ovo prestižno priznanje u dve odvojene naučne discipline.
Sve ličnosti veoma su važne za napredak nauke i čovečanstvo uopšte, tako da ova fotografija predstavlja unikatni dokument gde je na jednom mestu zabeležena nikad veća koncentracija briljantnih umova 20. veka! Ona je, naravno, originalno nastala u crno-beloj tehnici, a savremenim pristupom u naknadnom kolorisanju, ova nesvakidašnja fotografija sada izgleda još lepše!
Svih 29 naučnika sa ove fotografije zaslužilo je da im se ovom prilikom pomene ime i napiše ponešto o njima.
Naučnici u poslednjem redu koji stoje (sleva nadesno) su: Ogist Pikar, Emil Anrio, Pol Erenfest, Eduar Hercen, Teofil de Donder, Ervin Šredinger, Žil-Emil Veršafelt, Volfgang Pauli, Verner Hajzenberg, Ralf Fauler i Leon Brijuen.
Naučnici u srednjem redu koji sede (sleva nadesno) su: Piter Debi, Martin Knudsen, Vilijam Lorens Breg, Hendrik “Hans” Kramers, Pol Dirak, Artur Kompton, Luj de Broj, Maks Born i Nils Bor.
Naučnici u prvom redu (sleva nadesno) su: Irving Langmjur, Maks Plank, Marija Kiri, Hendrik Lorenc, Albert Ajnštajn, Pol Langevin, Šarl Gui, Čarls Tomson Ris Vilson i Oven Ričardson.
Ponešto o 29 naučnika sa fotografije
Ogist Pikar (1884-1962) – švajcarski fizičar i pronalazač, profesor Briselskog unverziteta. Izučavao je kosmičke zrake, okeanografiju i vazduhoplovstvo. Ostao je poznat kao projektant brodova za istraživanje gornje stratosfere i dubina morskih površina.
Emil Anrio (1885-1961) – francuski hemičar koji je otkrio radioaktivnost kalijuma i rubidijuma. Smatra se jednim od pionira elektronskog mikroskopa.
Pol Erenfest (1880-1933) – holandski fizičar austrijskog porekla koji je uvideo kontradikciju sa Euklidovim principom geometrije i tako inspirisao Ajnštajna za njegovu opštu teoriju relativnosti. Erenfest je bio i pionir kvantne teorije.
Eduar Hercen (1877-1936) – bio je jedan od sedmoro ljudi koji su učestvovali na dve Solvej konferencije – 1911. i 1927. godine. Ovaj naučnik imao je vodeću ulogu u razvoju fizike i hemije tokom dvadesetog veka.
Teofil de Donder (1872-1957) – belgijski matematičar i fizičar, definisao je hemijski afinitet u smislu promene slobodne entalpije. On je otkrio termodinamiku nepovratnih procesa.
Ervin Šredinger (1887-1961) – austrijski teorijski fizičar, poznat po misaonom eksperimentu “Šredingerova mačka” koji je osmislio. Podelio je Nobelovu nagradu za fiziku 1933. godine sa Polom Dirakom.
Žil-Emil Veršafelt (1870-1955) – bio je flamanski fizičar.
Volfgang Pauli (1900-1958) – austrijski fizičar, koji je formulisao princip isključenja čime se objašnjava cela tabela elemenata.
Verner Hajzenberg (1901-1976) – nemački fizičar i dobitnik Nobelove nagrade za fiziku, poznat kao jedan od osnivača kvantne mehanike.
Ralf Fauler (1889-1944) – britanski fizičar i astronom, koji je imao sjajnu akademsku karijeru. Bio je supervizor čak tri nobelovca, a Diraka je uveo u kvantnu teoriju.
Leon Brijuen (1889-1969) – francuski fizičar koji je u svom radu dosta polagao na razvoj tehnologije, i to one od koje je nastala kasnija nauka o kompjuterima.
Piter Debi (1884-1966) – bio je pionir u korišćenju dipolnih momenata kod asimetričnih molekula. Proširio je Ajnštajnovu teoriju specifične toplote na niske temperature uključivanjem fonona.
Martin Knudsen (1871-1949) – oživeo je Maksvelovu kinetičku energiju gasova, posebno pri niskom pritisku.
Vilijam Lorens Breg (1890-1971) – britanski fizičar australijskog porekla, koji je sa samo 25 godina nagrađen Nobelovom nagradom zajedno sa svojim ocem, zahvaljujući analizi strukture kristala pomoću difrakcije iks zraka.
Hendrik “Hans” Kramers (1894-1952) – poznatiji je kao asistent Nilsa Bora, koji mu je pomogao u razvoju Borovog instituta, gde je radio na teoriji disperzije.
Pol Dirak (1902-1984) – fizičar koji je odgovoran za bazične principe kvantne mehanike. 1928. godine je otkrio relativističku funkciju talasa, što je bio uvod u postojanje antimaterije.
Artur Kompton (1892-1962) – američki fizičar čuven po “Komptonovom efektu” za koji je 1922. godine dobio Nobelovu nagradu. Ovo njegovo otkriće potvrdilo je da elektromagnetno zračenje ima i talasne i čestične osobine, što je jedno od osnovnih načela kvantne teorije.
Luj de Broj (1892-1987) – francuski fizičar koji je otkrio da svaka čestica ima talasaste osobine i talasnu dužinu obrnuto proporcionalnu svom momentu.
Maks Born (1882-1970) – nemački fizičar koji je doprineo razvoju teorije relativnosti, teorije kvanta i atomske strukture. Dobio je Nobelovu nagradu 1954. godine za statičko objašnjenje osnova kvantne mehanike, talasne funkcije i razne primene.
Nils Bor (1885-1962) – bio je jedan od najistaknutijih naučnika prošlog veka, a svakako najveći danski fizičar. Začetnik je savremene atomistike. Zajedno sa Ernestom Raderfordom izučavao je strukturu atoma. Nobelovac je od 1922. godine. Niz godina izučavao nuklearnu fiziku, a od 1939. posebno je proučavao uran. Kada su 1940. godine Nemci okupirali Dansku, Bor je izbegao u SAD gde je učestvovao u istraživanjima koja su kasnije omogućila izradu prve nuklearne bombe. Zauzimao se za ograničenje nuklearnog naoružanja i zabranu korišćenja atomskih bombi.
Irving Langmjur (1881-1957) – američki fizikohemičar, poznat po svojoj publikaciji napisanoj 1919. godine, pod nazivom “Dogovor elektrona i atoma u molekulu”. Izumeo je sijalicu punjenu gasom i tehniku zavarivanja vodonikom.
Maks Plank (1858-1947) – nemački fizičar i osnivač kvantne teorije, zbog koje je dobio Nobelovu nagradu. Objavio je 1910. godine revolucionarnu hipotezu da svaki izvor energije može da zrači energiju samo u diskretnim količinama, tzv. kvantima.
Marija Kiri (1867-1934) – francuska fizičarka i hemičarka poljskog porekla, prva je žena dobitnica Nobelove nagrade i prva osoba koja je dvaput nagrađena ovim priznanjem. Izolovala je dva radioaktivna elementa: radijum i polonijum.
Hendrik Lorenc (1853-1928) – holandski je fizičar koji je razvio elektromagnetnu teoriju svetlosti. Proučavao je difrakciju svetlosti u kristalima, binarne gasove i prvi proračunao cepanje u magnetskom polju singleta spektralnih linija u tri komponente.
Albert Ajnštajn (1879-1955) – razvio je opštu teoriju relativnosti, uz kvantnu mehaniku jedan od dva stuba moderne fizike. Za otkriće zakona o fotoelektričnom efektu dobio je 1921. godine Nobelovu nagradu za fiziku. Jedan od najgenijalnijih umova 20. veka.
Pol Langevin (1872-1946) – bio je francuski fizičar, poznat po tzv. Langevinovoj dinamici i Langevinovoj jednačini. Najpre je bio student Pjera Kirija, a posle njegove smrti upustio se u vezu s Marijom Kiri.
Šarl Gui (1866-1942) – bio je profesor fizike na Univerzitetu u Ženevi. Smatrao je da svaka pojava može postojati samo u određenim skalama posmatranja.
Čarls Tomson Ris Vilson (1868-1959) – britanski fizičar i meteorolog, dobitnik Nobelove nagrade za fiziku 1927. godine za izum Vilsonove komore. Posebno se zanimao za proučavanje oblaka.
Oven Ričardson (1879-1959) – britanski fizičar i profesor na Univerzitetu Prinston. Dobitnik je Nobelove nagrade za fiziku 1928. godine za istraživanje termioničkog fenomena i posebno za otkriće zakona koji je poneo njegovo ime.