NAPUŠTENA OBALA
Jedrenjaci i smeh glasni
koji zlatno brkom sija
prođoše k’o loši, masni
dah іz usta što izbija,
k’o na zidu senke pruga
koja u prah kreč izjeda.
Nerazrešna osta tuga
što od crnoga je meda,
na svetlosti mirišući
vlažna k’o svež ptičji gnoj,
na plohama cigla vrući
slična smrti prelakoj.
Mornari što karte biju,
sred svog mesa same sada.
Kroz kapke im od očiju
duvan u njih curkom pada.
Noži koje pobacaše
u plav veo noći tije
na oštrome tupi staše
vetru večnosti što bdije.