ONO ŠTO ĆE BITI
Kuda iščezoste, dani, dragi dani,
Grubi, radosni, vedri, turobni?…
Ko pomrli ljudi, al’ neopojani,
Odoste. U mojoj duši mir je grobni.
Ja tužim za vama k’o majka što plače,
Kojoj su deca jedno za drugim
Pomrla. – Ne znadoh u časima dugim
Živeti… Nijedan dušu mi ne tače.
Ne znadoh za gorko, jer slatko nikada
Ne kušah. U meni mržnja se ne zače.
Niti mi srce zakuca jače
Ikad od sreće il’ ljubavnog jada;
Ne razočarah se nikad i ni za šta,
Jer nikad ne znadoh šta je to nada,
Niti me ikad ponese mašta
Zdrava i krepka, sveža i mlada;
Ja bejah uvek hučno poprište
Sumnja koje se rađaju i nište; –
Sad opustošena ćuti duša moja
Kao plodna polja posle strašna boja.
A sad kad je mirno i nigde glasa,
Niti oblaka da buru obznani,
Kad plačan od života tražim spasa.
Vas nigde nema, dani, mladi dani.
1916.