ONAJ KOJI ČEKA
Na drugom kraju trga išla su dvojica, svaki za sebe, koracima kratkim i sporim. Zastade i stade ih pratiti pogledom. Kroz malo, kad stigoše na svetlost koju je bacao fenjer iz naspramne ulice, jedan od njih izvadi sat i pogleda na njega.
Uveče se po drugi put video na malom trgu. Još nema nedelja dana kako se tu preselio, te pokušavaše da zapamti ulice, kuće, ljude. I posmatrao je, posmatrao sa pažnjom i radoznalošću.
Bio je to jedan od malih trgova koje niko ne primećuje i koji uveče postepeno opuste. Tu i tamo nekoliko žbunova paprike, četiri pet telegrafskih stubova i u sredini žičana mreža kojom su bila ograđena tri mala cvetnjaka što više nisu mirisala. I nigde svetlosti. Samo na ulazima svake ulice koja je vodila na trg, visio je po jedan fenjer te je tako stizalo nešto škrte svetlosti.
Gledao je desno, levo. Prolazili su mnogi: ljudi, žene, deca. Bili su sati kad se svet vraća svojim kućama. Noć je dobro zahvatila, ali je bila zima i još više je izgledalo da je kasno.
Prolazio je i gledao. Malo niže vide mladića umotanog u zimski kaput kako korača polako i bešumno i kako se svaki čas obazire. Još nije bio dobro upoznao kraj, međutim, mladić u zimskom kaputu mu se ne učini kao čovek iz te četvrti.
Na drugom kraju trga išla su dvojica, svaki za sebe, koracima kratkim i sporim. Zastade i stade ih pratiti pogledom. Kroz malo, kad stigoše na svetlost koju je bacao fenjer iz naspramne ulice, jedan od njih izvadi sat i pogleda na njega. I onaj prvi, i ostala dvojica, očigledno su čekali.
Učini pokret da produži, ali se za trenutak ponovo zaustavi. Mnoge, neizbrojive uspomene mu se probudiše, ophrvaše i ne dozvoliše da ode sa malog trga. Sećao se, sećao zbrkane i nevezane gomile stvari. Gledao je ljude oko sebe i shvatao, vrlo dobro shvatao šta čekaju u zaštićujućem mraku trga. I sećao se prijatelja, žena, kuća, ulica. Nekad na Kolonakiu, nekad na Plaki i nekad u Neapoli. Vide život koji prolazi brzo i nesredeno. I dugo ostade zamišljen i u snovima u ljubavnoj pomrčini malog trga.
Kad se prenu, vide da je okolo bilo mnogo ljudi koji su čekali. Mladić, koji je svaki čas gledao u sat, još je čekao. Drugi, koji je šetao pored njega, bio se izgubio. Okrete se i vide ga u dubini trga rame uz rame s jednom ženom. Nešto dalje je čekala jedna devojka, sama i nestrpljiva. Tu i tamo je šetalo nekoliko parova, pripijeno, bojažljivo, bešumno. A na mestu na kom je stajao i vadio sat onaj mladić, sad je gledao na sat neko drugi koji je čekao.
Te večeri se vrati kući dockan. Nije ostao dugo na malom trgu, ali nije mogao da se odmah vrati u svoju sobu. Seti se mnogih stvari, mnogih i zaboravljenih. Padoše mu na um i druge atinske četvrti. Nije se sećao da je i jedna bila drukčija. Sve hladne, negostoljubive. Ni jedna mu se nije dopala, ni u jednoj nije stvorio poznanstvo, ni u jednoj našao prozor na suprot njegovom koji bi se otvarao i smešio mu se. I nije se sećao da je ikad i na jednom trgu čekao…
Druge večeri ponovo prođe malim trgom. Sipilo je. Ali u mraku su se opet micale senke i čekale. U jednom trenutku učini mu se da od pozadi nešto šapuću. Okrete se i pogleda. Niko nije bio. Vetar je počeo da duva i svira prolazeći kroz lišća na drveću.
Uskoro vetar prestade a kiša poče jače. Međutim, niko ne ode. Čekali su svukuda, na svim uglovima malog trga, ispod svake lisnatije krošnje. Čekali su.
Prođe deset minuta, četvrt sata. Priđe mestu na koje je padalo malo svetlosti, izvadi sat i pogleda. Posle se izgubi.
Iduće večeri opet prođe malim trgom i čekaše, čekaše više od četvrt sata. Posle priđe svetlosti, pogleda na sat i ode.
Naredne večeri isto. Posle nije promaklo ni jedno veče da nije dolazio na mali trg da čeka, da na svetlosti pogleda u sat i malo posle ode.
A međutim, znao je da nikog ne očekuje…