DRUG ZA CEO ŽIVOT
Današnje vreme kao da je izbrisalo sintagmu „pravi prijatelji“, pretvorivši je u nedostižni ideal međusobnih prijateljskih odnosa. Jako je teško pronaći nekoga u koga možemo imati puno poverenje i biti spremni da stavimo ruku u vatru za njega.
Da li ste se nekada zapitali da li društvo utiče na vas, na vaše stavove i ponašanje? Koliko je tačna ona izreka sa kim si, takav si? Kakvi su u stvari naši kriterijumi u izboru društva? Menjanju li se sa godinama? Ima li danas uopšte pravih prijatelja?
Ono što je činjenica jeste da svoju porodicu ne možemo da biramo, ali zato druge osobe koje ćemo pustiti u naš život možemo i treba da biramo. Koliko je važno da napravimo prave izbore? Da li smo uopšte svesni važnosti osoba koje puštamo blizu sebe?
Društvo i te kako utiče na nas. Koliko puta smo čuli tu čuvenu rečenicu on nije bio takav, ali upao je u loše društvo. Mislim da to sve govori. Nekada svesno, nekada nesvesno mi počinjemo da ličimo na ljude iz svoje okoline, naročito na one sa kojima smo jako bliski. Ne postajemo njihove kopije, ali njihovi stavovi počinju da utiču na naše. Nekada čak dobijamo i iste uzrečice ili gestikulaciju svojih najbliskih prijatelja.
I drugi ljudi znaju da nas procenjuju na osnovu toga sa kim se družimo. Ako se druži sa njom (njim), nije ništa bolja od nje (njega). Zvuči li vam ova izjava poznato?
Dok smo mladi mnogo smo tolerantniji i društveniji. Većina nas mogla je da se uklopi bilo gde. Možda nam je bio bitniji kvanitet, nego kvalitet prijatelja. Možda nam je bilo bitno da imamo vesele, zabavne drugare. Pa provod i ludilo su sinonim za druženje, zar ne? Nismo zagledali ispod površine. Ali kako godine prolaze da li se ipak pitamo ko su ti ljudi oko nas? Poznajemo li ih zaista? Da li su dobronamerni? Da li su tu za nas kada nam je potrebno? Da li nam zavide i iz ljubomore nam svašta pričaju? Ko od njih uopšte i zaslužuje status prijatelj? Kada malo bolje razmislite shvatićete da je takvih ljudi jako malo. Razočaraćete se. A i ti lažni prijatelji su vas već ko zna koliko puta razočarali, zar ne? Koliko puta ste očekivali da će vam se vratiti ono što se im dali? Ali Balašević je u pravu kad kaže: Mladi ste, i treba da ste razočarani. Sad mu je vreme. Razočaranje vam je kao “male boginje“. Ako ga ne preležiš u mladosti, u poznim godinama te može ubiti.
Boli, zar ne? Boli kada shvatite da su ljudi sve manje ljudi. A očekivali ste mnogo više od njih u teškim vremenima, a oni su pokazali svoja prava lica. Više nemate poverenja skoro ni u koga. Izjedaju vas crvi sumnje. Shvatate da se poverenje ne dobija na tacni, već da definitivno mora da se zasluži. Više se ne poveravate svima, jer ne znate ko to može iskoristiti protiv vas.
Eh, a kako ste nekada videli ono dobro u ljudima. Verovali ste da su svi poput vas i da se dobro dobrim vraća. Lepo je to opisao Balašević: „Mašta me je upropastila. Uvek sam uz likove smišljao karaktere, boju glasa, male navike i omiljene pisce, i nikad se to nije poklopilo sa njihovim pravim osobinama. Uvek sam ljude zamišljao boljim nego što jesu, i tako sam nekako i prošao“.
Vi u stvari polako odrastate. Shvatate da život nije bajka i da samo zato što ste vi fer prema ljudima ne znači da će i oni biti prema vama. Sa tim morate da se pomiritie i da ne očekujete previše od ljudi. Morate da ih prihvatite takve kakvi jesu ili da prekinete kontakt sa njima. Promeniti ih ne možete. Teško je čoveku sam sebe da menja, a zamislite koliko je teško menjati druge. Ne gajite te iluzije džabe. Ljubav je prihvatanje, a ne menjanje.
Da li se grizete u sebi što ste nekim ljudima pokloniti svoje poverenje i srce a oni ništa od toga nisu zaslužili? Nema potrebe za kajanjem. Sve je to život. Čovek se uči dok je živ. Loša iskustva nam pomažu da sazrimo, da upoznamo sebe i shvatimo šta nam je zaista potrebno. U svakoj nesreći ima i sreće. Uostalom, svi ljudi u našim životima imaju neke svoje uloge. Samo moramo da naučimo da pustimo one ljude koji više ne treba da budu u našem životu. Ponovo bih citirala velikog Balaševića: „Vremenom ćeš se navići na rastajanje. Naučićeš da se sećaš, a sećanje je isto kao i susret. I pomalo ćeš navići da voliš mnoga bića u uspomeni. Na kraju ćeš videti da si ti pomalo svi koje si nekada volela. Jednom ćeš morati da daš sve i da te ne boli. Naučićes da sanjaš“.
Živimo u vremenu kada je jako teško pronaći nekoga u koga možemo imati puno poverenje i biti spremni da stavimo ruku u vatru za njega. Nikada ne znamo šta se krije negde duboko u čoveku što svakog trena može da ispliva na površinu. Treba biti na oprezu i nikada ne verovati sto odsto. Nekad nas i sopstvena senka izda, a kamoli tamo neka druga osoba. Ali da li to znači da doveka sumnjamo? Da stalno strepimo od izdaje? Kakav je uopšte život kada ćemo stalno strepeti? Moramo se nekad prepustiti našem unutrašnjem radaru i pustiti da nas vodi. Tužan je i težak život čoveka koji baš nikome neće verovati. Možda čak i tužniji od onoga koji svima veruje. On je bar u toj svojoj iluziji srećan.
Nikada ne znamo šta nosi dan, a šta noć. Neizvesnot nije laka, ali izvesnost možda nije zanimljiva. Nekada se prosto moramo prepustiti i verovati. Malo bih izmenila citat Mike Antića i na kraju rekla: „Dok svi kukaju kako danas nema pravih vrednosti, nema pravih prijatelja i čovečnost se gubi, ja i dalje verujem, đavo ga odneo, da na ovom svetu ima i dobrih i iskrenih ljudi“. A ima ih. Verujte.
Autor: Marina Puzić
Stvarno je tako. Ne treba lako verovati ljudima. Sto manje im pricas ili serviras na fb, manje ce biti savisni. Zacudices se kad budes video sta je sve u stanju da ti smesti zavidan covek. Pitam se ima li leka za takve ljude?
Da ima ih, samo sto vecina se nadje tu negde popreko i pokvari sve , pokari susret ljudi koji su dobri i s’kojima bi bili dobro. Nazalost. Svet citav je u korupciji. Mislimo da samo velikasi , bogati liderie mogu biti u korupciji, a kad se pogleda na netu naprimer, korupcija vlada za nista, i iz razloga koji nisu vredni price .. Ljudi u sustini se vole takmiciti u svemu, uvek imaju neki razlog da te preokrenu, jer naravno znaju da osobe koje su postene i dobre na prvi pogled kad smotre osobu koje vrednosti je bice otpisana, i da do toga nebi doslo, pocinju brzo da prodaju svoj stil zivota , ponasanja, nade , vere, ITD… Naci srodnu dusu je jako tesko, i onda kad nadje se osoba da moze sa jednom dobrom osobom i nenih dobrih morala, ta druga stranka ce da te izbegava jer nema i nemoze da te prati na tom putu , sama se iskljuci , to je ta sila koja je zakon za coveka biti srodan, nemoze to biti struja i voda zar ne… Ljudi zlih namera kad idu prema nekome to je jako zlobno, danas moramo da ucimo skolu kao da smo u FBI ili CIA, i tu nemoze da se stvara prijateljstvo. Naravno da familiju ne biramo, a prijatelje smo duzni da biramo, a to osete oni koji nisu dobro dosli, i spletke su velike, tako da treba biti spretan za prijateljstvo. Sve se uci u zivotu pa i to. Kad smo dobri i kad nas nasamare jednom, tesko je imati poverenja u sledecem toku jer se neke stvari odigravaju na isti nacin i to nas odbija. Kao sto je rekao Isus ; Lose drustvo kvari lepe navike… a kako znati dal je lose drustvo? ima puno rada, i to nam stoji ceo zivot.. Kao sto tekst kaze koliko ih je da stave ruku u vatru za tebe, il kao Isus sto rece; treba da das zivot za druga svog ako ti je drug pravi , a ko je danas spreman dati bilo sta , a kamoli svoj zivot? Zato je jasno da se vremena menjaju, ljubav se hladi, takodje Isus nas opiminje na to, i kad nema ljubavi , sta mozemo ocekivati? ljubav je stena na kojoj se kuca gradi, a mrznja je pesak na kojem kuca ne opstane , sve se rusi. Raditi na svemu , na znacima ponasanja, kad je covek siguran sta znaci svaki potez , nemoze da promasi. Kao kad covek kojeg pitamo nesto a on gleda „levo znaj da vam kaze istinu jer mu je istina u onome sto izjavljuje, a ako gleda desno, on stvara plan s’kojim ce ubediti svog druga i stavlja ga u poziciju lazi gde ce nastaviti da zivi u njoj dok ne otkrije sam istinu, e onda pada i tesko se dize..