SEĆANJE NA MARIJU A.
U senci šljive vreme stalo tiho,
bio je bledi septembarski dan
i bledu, mirnu dragu ja sam njih’o
u zagrljaju kao tihi san.
Na letnjem nebu ležao je meko
nad nama oblak. Gledao sam nju.
Bio je beo i mnogo daleko
taj oblak. Posle nije bio tu.
Dani su prošli, meseci protekli,
niz reke plovi i dobro i zlo.
Možda su ljudi šljive sve posekli,
a pitaš li da l’ beše ljubav to?
Ja ću ti reći: ne sećam se ničeg,
pa ipak, znam šta misliš, znam to, da,
al’ stvarno više ne znam njeno lice,
znam samo još: poljubio sam ga.
I poljubac bi bio zaboravljen
da oblak tada nije bio tu.
Njega se sećam, on će biti slavljen
i kada svi zaborave na nju.
Možda te šljive još cvetaju slatko,
a žena decu ima ko zna s kim.
Oblak se rascvetao vrlo kratko
i dok pogledah ode kao dim.