NAJLJUBAVNIJE PESME DVOJE AUTORA
Prava je retkost da dvoje pesnika sačine zbirku ljubavne poezije. Ali, dešava se… Najnovija takva zbirka zove se „Nešto kao osmeh“, a njeni autori su pesnici Slavica Jovanović i Golub Jašović.
Nedavno je iz štampe izašla takva zbirka pesama “Nešto kao osmeh“ Slavice Jovanović i dr Goluba Jašovića, u izdanju Književnog društva Kosova i Metohije i Udruženja književnika Srbije.
Pesme u ovoj zbirci nisu samo ljubavne, one su najljubavnije… jer pesnikinja Slavica Jovanović ostavlja samo takav „najljubavniji“ trag u pesmi „U tvojim pesmama“. Ona se predaje poeziji kao tinejdžerka i pesnički sigurno konstatuje da u pesnikovim „najljubavnijim pesmama“ žive njena kosa, njen glas i ruke i „pogled sneni“.
„Za Slavicu su ljubav i poezija, objedinjene oboženom formulom, u času kada „ulazimo u svetlost/da se ponovo rodimo“, a za Goluba su praoblici neophodni samotnom biću da razotkrije nešto više od egzistencijalnih ograničavajućih elemenata u pojmovniku ovovremene slobode. Zapravo, u tom dvosmernom prepoznavanju, dosegli su putokaze do jednog nesvakidašnjeg i svakako neponovljivog iskustva“, rekao je u zapisu o stihovima u knjizi „Nešto kao osmeh“ Radomir Andrić.
Slavicu i Goluba nije opteretila pesnička sujeta te su tako i krenuli u ovaj mali poduhvat zajedničkog pevanja o ljubavi. Slike njihovih pesama ostaju u nama isto kao i obrisi svetinja kosovskometohijskih, jer su i one utkane u ljubavnu pesmu Slavice i Goluba. I pamtiće se po ljubavnim uzdasima platonske i prve putene ljubavi…
Pesnici Slavica Jovanović i Golub Jašović u ovoj zbirci veličaju i samu pesmu, „Obećah joj pesmu“, „U tvojim pemama“ , Ne bih u pesmu“, „Pesma“ – što se u poeziji naših savremenika često sreće, možda i zato što je pesme sve manje u nama a sve više u poeziji. Pesnici tragaju za onom ljubavi koja je postojana i koju nalaze još samo u pesmi.
Zanimljivo je tumačenje pesnikinje Milice Bakrač ove zbirke poezije koja se osvrnula na motiv „šapat žene“ za koji kaže: „Živimo u bučnom vremenu, ne učimo decu da šapuću“.
Pesnik u ovim ostvarenjima šapat žene poistovećuje sa onim najlepšim i najsigurnijim šapatom iz detinjstva:
/Takvim je glasom/ Naša mati/ Uspavljivala/ Gladne/ Mene i moju braću/Izmišljajući/ Bolja jutra/.
Da l’ se ovakve porodične slike pamte ili zaboravljaju? Golub nas podseća na te boli koje su obeležile mnoga naša davna detinjstva. Od njih se danas sklanjamo i sakrivamo. Prećutkujemo ih. Sramota je reći „nismo imali“, beše oskudica. Ovakvi motivi svedoče da je Golubov i Slavičin pesnički dijalog zasnovan na iskrenosti. Ta iskrenost je obostrana. Verna. Kao i njihov zavičaj, kolevka naših srpskih svetinja – Carstvo poezije. A u carstvu poezije sve ume da se desi: da iznenada zakazani susret „donese leto“ i da „procveta oktobar“.
Autor: Slavica Đukić