SAVESNI MONAH
Životom skoro apostolskim, apsolutno neporočnim i najbližim Bogu, živeo je sveti vladika Nikolaj Velimirović. Jedna legenda o strogom kaluđerskom životu blaženopočivšeg srpskog episkopa govori o tome zašto je bio „sveti čovek“.
Sveti vladika Nikolaj Velimirović je zaista živeo strogim kaluđerskim životom i bio apsolutno neporočan.
Jeo je oskudno, spavao na neudobnoj postelji, po ceo dan čitao, pisao ili razgovarao i vršio sva bogosluženja savesno i bez skraćivanja. Obilazio je svoju eparhiju starim „Fordom“, na kljusetu ili magarcu, pa čak i pešice, noćivao na putovanju čak i na golim daskama, na kojima je bilo prostrveno nešto sena, pokriven samo ćebetom koje bi se našlo pri ruci, ne pazeći nikada na sebe i na svoje telo, ne ugađajući sebi nikada i ničim.
U svemu tome bilo je i Nikolajeve želje da se solidariše sa drugim sirotim monasima svoje ohridske eparhije i da se u svemu sravni sa njima, ne izvoljevajući ništa, da ne bi izgledalo da više misli na telo nego na dušu.
Njegova jaka konstitucija mu je dozvoljavala sva ta lišavanja i on ih je podnosio zaista junački. To je jednostavno bila njegova volja da živi sirotinjski i da bude što bliže običnim ljudima.
Da je sve to tako bilo svedoči i jedna legenda koja najbolje opisuje njegov monaški život koji je ravan apostolskom.
Jednom prilikom kada mitropolit nije bio u Skoplju, Nikolaj je trebalo da stigne u Skoplje iz Ohrida, da tu prenoći i da ujutru u šest vozom preko Raške putuje za Beograd. U mitropoliji su ga čekali do ponoći sa skromnom večerom, ali se on nije pojavio.
Sutradan se saznalo sledeće:
Prota Nedeljko je došao u crkvu Svetog Spasa da služi jutrenje, ali mu je crkveni klisar čiča Dimitrije, inače veoma čestita, bezazlena i čista duša, rekao:
„Odsluženo je!”,
a onda ispričao ovo:
„Sinoć oko devet je neko lupao na vratima, ja sam ustao i otvorio ih. Jedan kaluđer je pitao može li da prenoći, a ja sam mu rekao:
„Leto je, ima svud mesta.”
On je otišao u crkvu da se pomoli Bogu, a ja sam za to vreme spremio jednu salatu, da ga nečim ponudim, jer nisam imao ništa bolje. Prezalogajili smo što je Bog dao i ja sam mu onda ustupio moje sobče i moju posteljinu, ali on to nikako nije hteo da primi. Posle dugog nagađanja, pristao je da mu prostrem asuru u sred porte, pa je rekao da će tu da prilegne. Legao je skoro na sam grob mitropolita Firmilijana, stavio pod glavu jedan kamen, metnuo preko njega svoju mantiju, pokrio se zatim svojim kaputom i rekao mi „laku noć“. Međutim, oko ponoći, on je ustao, odslužio polunoćnicu i jutrenje, a u svanuće mi zahvalio i otišao…“
Kad su pitali čiča Dimitrija kako je izgledao taj kaluđer, on je rekao:
„Kaluđer kao svaki kaluđer, ama pokrupan, crn kao Arapin. Preko donje mantije imao je neki jak crn, stari kaiš… Dobar neki čovek, sam je istresao svoju asuru posle spavanja i pomogao mi da počistim portu. Posle se umio i očešljao, ponova ušao u crkvu, oprostio se od ikone i otišao…“
Ljudi su se odmah pitali ko je mogao biti taj savesni monah, pa su istoga dana utvrdili da je to bio vladika Nikolaj.
On je došao, prošao i otišao kao neki duh, ali je legenda ostala za njim. Čiča Dimitrije je od tada svima ponavljao da je vladika bio „sveti čovek“ i uvek pričao o svome gostu sa osobitim ponosom.
Iz knjige „Portreti prema živim modelima“ Milana Jovanovića Stoimirovića