IZ MONAŠKOG ŽIVOTA
Da preblagi Gospod sve grešnike vaspitava milosrđem, a ne kaznom i huljenjem na njih, pokazuje i sledeća monaška pouka koja nam kaže da uvek treba podražavati vrline uz Božiju pomoć.
Kazivaše jedan starac kako beše neki otšelnik koji se, pre dosta godina, nastanio duboko u pustinji i stekao blagodatni dar prozorljivosti, pa je mogao da opšti sa anđelima.
I evo šta se zbilo: dva brata monaha, do kojih beše dospeo glas o njemu, dobiše želju da ga upoznaju i steknu duhovne koristi. Iziđoše iz svojih kelija i krenuše ka njemu sa poverenjem u srcu. I počeše tražiti slugu Božijeg po pustinji. Posle nekoliko dana stigoše u blizinu starčeve pećine. Izdaleka ugledaše kako neko, nalik na čoveka odevenog u belo, stoji na vrhu jednog brežuljka koji je od prepodobnog starca bio na udaljenosti od tri milje. Pozva ih:
“Braćo, braćo!”
Oni ga upitaše:
“Ko si ti i šta želiš?”
“Recite”, odgovori im, “onome avvi koga ćete sresti: Seti se onoga što sam te zamolio.”
Dođoše braća, nađoše starca, pozdraviše ga i, pavši mu pred noge, zamoliše ga da iz njegovih usta čuju pouku za spasenje. I zaista, naučiše od njega mnogo i stekoše veliku duhovnu korist. Rekoše mu i za čoveka koga su videli i preneše mu njegovu molbu. Starac razumede o kome je reč, ali se pretvarao da ne zna. Štaviše, reče im:
“Nijedan drugi čovek ne živi ovde.”
Ali braća su ga, neprestano mu praveći metanije i celivajući mu noge, preklinjala da im kaže ko je onaj koga su videli. Starac ih podiže sa zemlje i reče:
“Dajte mi reč da nikome nećete pohvalno govoriti o meni kao nekom svetom čoveku, sve dok ne odem Bogu, pa ću vam sve o tome ispripovediti.”
Oni učiniše ono što je od njih tražio. I onda im ispripovedi:
“Onaj koga ste videli odevenog u belo bio je anđeo Gospodnji koji je došao ovamo i moli mene slaboga, govoreći mi: “Usrdno moli Gospoda za mene, da se ponovo vratim na svoje mesto, jer se navršilo određeno vreme za koje je Bog odredio.”
Kada sam ga upitao: “Koji je razlog tvoje epitimije?”, on odgovori:
“U jednom parohijskom selu mnogo ljudi je razgnevilo Boga svojim grehovima počinjenim tokom dugog vremena, pa me je poslao da ih milosrđem vaspitam. Ali pošto sam video da mnogo hule, zadao sam im veći udarac, a posledica toga bila je da su mnogi propali. Zbog toga sam udaljen od lica Božijega, jer On me beše poslao da ih milosrđem vaspitam.”
A kada mu rekoh: “Kako ja mogu da budem dostojan da molim Boga za jednog anđela?”, on mi reče:
“Da ne znam da Bog prima molitve svojih čistih slugu, ne bih ni došao kod tebe da ti smetam.”
U tom času mi pade na pamet neizmerna milost Gospodnja i beskrajna Njegova ljubav prema čoveku, koga je učinio dostojnim da sa Njim razgovara i da Ga gleda, pa čak i Njegovi anđeli da služe čoveka i da sa njim razgovaraju, kao što se već zbilo sa blaženim slugama Njegovim – Zaharijom i Kornilijem, kao i sa prorokom Ilijom i drugim svetiteljima. Osetih zbog toga udivljenje i proslavih milosrđe Njegovo.
Posle ove priče preblaženi otac se upokoji. Braća ga sahraniše sa mnogo uvažavanja, uz himne i molitve. A mi treba da stremimo tome da podražavamo vrline toga starca uz pomoć Gospoda našega Isusa Hrista, “Koji hoće da se svi ljudi spasu i da dođu u poznanje Istine” (1 Tim. 2,4).
Iz knjige „Pouke pustinjskih Otaca“