NAŠA JEDINA KUĆA
Nakon ljubljenja ležimo na zgužvanoj
postelji, još uvek omamljeni mirisom
blizine, i već dišemo daljinu
i na poslednjoj strani ispisane sveske
crtamo plan: prostranog vrta,
velike kuhinje, trpezarije i sobe,
u koju kroz visoke prozore prodire svetlost,
potrebna za pisanje, iz nesigurnih crta
zidovi već rastu, boja će biti živa,
u spavaćoj divan dupli krevet,
baš kao ovaj, gde ležimo, ti i ja,
u budnom stanju sanjamo i znamo
– svako za sebe, ali ne kažemo naglas –
Da je jedino naše prebivalište,
jedino sigurno, toplo skrivalište
od smrtonosne ljubomore sveta,
taj krevet, taj splav koji pliva kroz vreme,
kroz nesuđenu svetlost dana …
Biti dovoljno za ljubav. Dovoljno za smrt.
Premalo za život…