KARAKTER VELIKANA
Jedna neimenovana dama, inače bliska poznanica slavnog književnika, o Dučiću je sabrala sve njegove najtamnije karakterne crte, opisavši ga kao neozbiljnog i neiskrenog čoveka, koji je naporedo vodio više odvojenih života, bez mnogo empatije za druge ljude.
Ma koliko bili veličanstveni u svom stvaralaštvu, najveća imena naše kulture bili su sasvim obični ljudi kao i svi mi, sa svojim vrlinama i manama koje svaki čovek u sebi nosi.
Oni koji su ga dobro poznavali znali su da se Jovan Dučić uvek dobro čuvao da ne kaže nikad ništa rđavo o ljudima od kojih mu je zavisio ma kakav lični, pa i onaj najmanji interes. Imao je „nos“ da oseti odakle mu može doći neka opasnost, pa je uvek svoje razgovore svodio na neko fino salonsko ćaskanje, iznoseći razne anegdote i citate, izostavljajući da sam kaže svoje neposredno mišljenje ili stav.
Dučiću je, na primer, „žuč curila na usta“ kada bi govorio o Nikoli Pašiću, osporavajući mu ne samo pamet i poštenje, nego i nacionalnost, a mrzeo je i one koji su o Pašiću imali drugačije, lepo mišljenje.
Jedna dama, koja je blisko poznavala Jovana Dučića, o njemu je jednom prilikom rekla sledeće:
On je bio čovek neozbiljan i neiskren, ali je bio veliki umetnik. Ja sam ga poznavala od pre Prvog svetskog rata i on je za mene uvek u ličnom kontaktu bio ponekad i dosadan zato što je bio lažan i izveštačen. Krio je npr. svoje godine i svoje poreklo, kao i svoje veze sa ženama, a ja ne znam koje su to žene sa kojima se on voleo. U svakom slučaju on nije ni imao neke duboke i dugotrajne ljubavi sa ženama od reda. Sve su njegove ljubavi bile erotske, prolazne i na dohvat, a valjda je opštio i sa plaćenim ženama.
Ponekad, on je bio i neizdržljivo sujetan, a to je ružno delovalo, naročito kad bi upotrebljavao u govoru fraze kao „ja sam najveći srpski pesnik” i tako slično. Njegova duhovitost je bila pomalo knjiška i razgovor s njim je imao svoje čari ne zato što je on bio spontano duhovit, nego što je bio erudita.
Ponekad je Dučić ostavljao utisak kao da i nema ličnog života. U stvari, on je vodio tri-četiri sasvim odvojena života naporedo. Bio je fini artist, činovnik, literata, čovek salona, kozer i prilično veliki škrtac; sebičan osamljenik, koji je ugađao sebi koliko je god mogao, jer je bio pomalo i hipohondar. Voleo je da bude voljen, a ponekad nije osećao da ga poneko ironizira, ali kad bi to osetio, umeo je da se sveti čak i iza leđa, u odsustvu svoga „suparnika“.
On nije bio nežan i nije imao mnogo srca za svet, što se videlo i prema njegovim očima koje se nikad nisu menjale – bile su bezizražajne…
Ja mislim da je on vrlo mnogo radio, to jest da je mnogo čitao i da je strašno mnogo radio na doterivanju svojih spisa, jer on nije mogao da piše brzo, pod inspiracijom. A znao je mnogo i dao je vrlo mnogo, jer njegov stih niko nije prevazišao…
Meni je naročito išlo na nerve njegovo hvalisanje poreklom, jer ga znam. Teško mi je bilo da ga slušam kad bi se razmetao precima, pa čak i smešno; ali sam u njemu pre svega gledala velikog pisca, pa sam čoveka ostavljala po strani, odvajajući ga od svakodnevnog Dučića.
Mogla bih reći da sam ga čak i žalila što nije imao više karaktera, a nisam podnosila ni njegov način zluradog ogovaranja skoro svih naših zajedničkih poznanika i starih prijatelja.
Iz knjige „Portreti prema živim modelima“ Milana Jovanovića Stoimirovića