Ovako su se voleli Branislav Nušić i Gita Predić: Bezgranična ljubav oca i ćerke

AGA I GITA

Branislav Nušić i Gita Predić bili su otac i kćerka, ali i mnogo više od toga – najverniji prijatelji i pravi oslonac jedno drugom sve do smrti slavnog komediografa. Ovo je suptilna priča o posebno nežnoj i bezuslovnoj ljubavi roditelja i deteta.

 

Malo koji otac je tako voleo kćer, a kći obožavala svog oca, kao što je Branislav Nušić voleo svoju Gitu, a ona svog Agu.

Kao prvo i starije Nušićevo dete, Margita (svi su je zvali Gita) je bila i prvi junak i prvi izvođač jednog od njegovih najranijih komada za decu i o deci – “Naša deca”. Ona je sa svojom majkom Darinkom bila prva i najoštrija čitalačka publika slavnog komediografa. Kćerki je on poveravao svoje nove zamisli o budućim knjigama i komedijama. Sa njom je odlazio na razne svečanosti i van Beograda, po tadašnjoj zemlji i inostranstvu. Neizostavno ju je vodio na sve generalne probe i premijere svojih komada.

Tatini vicevi od kojih se umire

Već u poodmaklim godinama poveravao joj je i neke službene nevolje. Kao da nisu bili kćer i otac, već drugarica i stariji drug. I sam Nušić znao je da kaže kako nije bilo njegovog komada u kom ona nešto nije dodala, “uštinula” – govorio je tako u šali. Takođe, on je nju poveo u zbeg preko Albanije, vodio je stalno sa sobom i po Francuskoj i Italiji za vreme prvog izbeglištva.

Dok je Nušić bolovao, nju je najviše i gotovo jedino prizivao, vodio je sa sobom po banjama, sanatorijumima i bolnicama i sa njom obično odlazio u goste ili prve šetnje posle bolesti. Na njen račun Nušić se ne jednom šalio i kad bi ga ona u šali ili ozbiljno zbog toga ukorila, on bi se branio pominjući svoju veliku ljubav prema njoj.

– Je li, blago Agi*, ko je meni najbliži?

– Pa ja, Ago, naravno. I zato me baš boli…

– A tebi?

– Pa ti, Ago!

– E, pa šta onda, s kim će svoj da se našali ako ne sa svojim najbližim…

Neke od tih “tatinih viceva od kojih se umire”, kako je Gita Predić Nušić govorila, vremenom je i sama zavolela i smejala im se.

Prijateljsko ohrabrenje

Gita je bila i zauvek ostala najbolji Nušićev “promoter”. Niko kao ona nije umeo da oseti šta je korisno, a šta štetno za njegovo delo i da to u najpogodnijem trenutku lansira ili spreči. I to je radila uvek kao slučajno, kao usput, kao nešto što, eto, hoće samo da napomene.

Nušić je zaista retko čitao i brinuo, bar javno, o tome šta se o njemu piše i govori, ali se zato Gita veoma interesovala za svako slovo u štampi. U vreme premijere i redovnih predstava gotovo se pretvarala u Šerloka Holmsa, da bi čula i osetila kako reaguje i šta kaže publika koju je njen otac, znala je dobro, oduvek smatrao za pravednog sudiju.

Najveće Gitino učešće u “radostima i žalostima” njenog oca bilo je nesumnjivo u slučaju njegovog izbora, odnosno “neizbora”, kako je to sam Nušić govorio, za člana Srpske akademije nauka. U Nušićevom pismu, koje je tim povodom uputio svojoj kćeri 1. marta 1924. godime, kao odgovor na njeno pismo kojim je pokušavala da ga uteši zbog odluke Akademije, stoji sledeće:

Draga kćeri,

Primio sam tvoje pismo koje se odnosi na pitanje moga izbora ili, bolje reći, moga neizbora za člana Akademije nauka i umetnosti. Pisala si mi ga sa puno nežne pažnje deteta koje saoseća u bolu uniženja koje se njegovom ocu nanosi, te bi toplinom detinje ljubavi htelo da taj bol ublaži…

Ja taj bol krijem pred svojim prijateljima, ja se čak i dalje slatko smejem — jer, zaboga, arlekin je dužan smejati se ma i krvava srca — ali duboko osećam potrebu jednog intimnog saučešća i jednoga prijateljskog ohrabrenja. I eto, to dvoje mi donosi tvoje pismo… i ja te molim neka ovo pismo zadrži karakter obične razmene misli među ćerkom koja nežno saučestvuje u bolu očevom, i oca koji joj ovako iskrenom ispovešću hoće da izrazi blarodarnost na ljubavi.

Grli te i ljubi tvoj Aga, s.r.

Kao što je poznato, Nušić je mnogo godina kasnije izabran za člana Akademije, ali ni on ni njegova kći nikada nisu zaboravili prvobitnu “uvredu”, jer je Nušić već tada imao za sobom više od četiri decenije književnog rada i veliki broj dela nesumnjive vrednosti.

Poslednjih godina života, srpski komediograf pobolevao je u nekoliko mahova i samo blagodareći hrabrenju i brizi njegove porodice, pre svega kćeri, uspevao je da bude preskočen u prva “dva vučenja”, kako je sam govorio o smrti. A kad je u trećem i njegova “posetnica za onaj svet” 19. januara 1938. godine izvučena iz “bubnja”, opet je pozvao u pomoć prvo svoju kćer i izdahnuo na njenim rukama, dok mu je ona čitala u novinama odjeke njegove poslednje komedije čija je premijera održana tih dana u Narodnom kazalištu u Zagrebu.

Gitina smrt

Dvadeset šestog februara 1970. godine, posle višečasovnog puta kolima, na nosilima iz bolnice u Sloveniji gde se lečila i bila tek operisana, Gita Predić Nušić, koju su svi jednostavno zvali “tetka Gita”, ugledala je poslednji put svoj porodični dom, koji se nalazio u Šekspirovoj 1 u Beogradu. Ugledala i zaplakala od sreće. Verovatno svesna svoje bolesti, zaželela je da makar i u stolici, uz pomoć sina Ive i vozača-pratioca, uđe i te večeri u svoju kuću, iz koje se čula vesela graja unučića za večerom. Ali, smrt ju je zadesila takoreći na samom kućnom pragu.

U vrtu iza kuće, između voćaka i ukrasnog šiblja koje je nekada sadila sa svojim roditeljima, izdahnula je tetka Gita. A samo nekoliko sedmica pre toga premeravala je metrom i korakom baštu, sanjajući da iza očeve muzej-kuće podigne novu, za sebe, svog sina i njegovu porodicu.

________________________________________________

*Aga je bilo ime kojim su Branislava Nušića zvali članovi njegove porodice