PRVA PESMA
Prva pesma govori o starom načinu
života. Kako su stvari bile postavljene
na početku i kako se znalo gde će se
završiti, ili u tragovima ponovo početi
sa poznatim osećanjima. A onda, kukavica
krene da odzvanja kasnije sate, i trava raste
više i cveće cveta lepše, i popodnevni
šetači zure u zaboravljene boje.
Sneg je još uvek beo, ali čistiji
i jasniji, nebo nad krovovima još uvek je plavo,
ali plavo u zlatosti divnog
prepodneva, i pesma još uvek odjekuje
svojim zimzelenim tonom. Zvezde
nas gledaju kao iznenađeni
znanci, koji se sreću nakon hiljadu godina,
i knjiga i nakon hiljadu godina tvrdi svoje,
i posebna reka je skliznula među
blještavo kamenje, izbrušeno starom
rečitošću i pravim oblicima, kao trpeljiva
srca posejanih po dnu njenog rukavca.
Nema meseca koji bi se mogao imenovati,
ili godine, za koju bi se znalo kada
je počela, samo zvuci trenutaka koji se
slivaju u uho, kada se ne zna za vreme, kao da
je čitavo vreme prošlost, tvoj prvobitni greh
je zakopan još u snu, i iz praznih
džepova još uvek možeš da izvučeš prvu pesmu
koja te odnosi tamo. A sada je jasna i čitljiva,
samo se njen refren, koji si nekada znao napamet,
menja, tako da nikada ne uspevaš da uhvatiš reči.