SAPUTNIK
Otac je moj, osećam, u vozu
Poseti me u snu, krv mi pođe iz nosa
Umalo da se ugušim, ali potom shvatih
To opomena je bila protiv nekog još jačeg udarca
Izjutra izlazim u hodnik –
i kao da sam čuo glas među putnicima.
Ali kako da ga prepoznam, kad ga ne poznajem?
Znači, ostaje mi da čekam opet da mi se javi
Voz, za čudo, uopšte ne kasni –
juri tačno prema sadašnjosti u sekundu
(da je ne pretrka i nestane u budućnosti
da bi se potom vratio odande odakle je krenuo?)
Napokon, ipak, pristižemo na cilj –
nepoznata stanica nekog velikog grada!
Propuštam sve putnike, prvo oni da izađu
ali me niko ne prepoznaje, niti čeka…
Polazim za njima do izlaza prema gradu
i tek što sam stao na prvom pešačkom prelazu
shvatih – otac je moj bio (ne u vozu već) sam voz
a put – nit vretena Suđaje-majke