DOSTOJAN NAZIVA DETETA BOŽJEG
Kako strah može biti raznovrstan, tako je i sud pravoslavne Crkve u pogledu na pojedine vrste straha različit. Sinovlji strah je ona vrsta koju treba prisvajati, dok neke vrste strahova, poput ropskog straha ili kukavičluka, valja izbegavati.
Duša čovečija i nehotice daje od sebe dokaza da je zavisna na ovom svetu od viših sila i da ima bića jačih od nje. To se najbolje ogleda u strahu, koji se u njoj često vidi. Da je ona najviše biće i da je te svesti u njoj, ne bi poznavala nikakav strah. A svest o zavisnosti rađa u njoj strah pred jačim bićima ili silama.
Straha ima raznog. Strah u običnom smislu reči jeste strepnja da nam se ne dogodi kakvo zlo. Već same zle slutnje mogu pobuditi takav strah. Kad se čovek nađe u nevolji, boji se da neće proći zlo. Zatim, ima strah da mu neki posao neće poći za rukom. Taj se strah rađa iz ljubavi prema poslu koji radimo. Onda ima strah od kazne za počinjeni greh. Taj strah čovek oseća prema svakom biću, koje bi ga moglo povući na odgovornost za njegova dela. To je, većinom, tzv. ropski strah, drhtanje pred kaznom. Strah ima dete pred roditeljem i čovek pred Bogom, tzv. sinovlji strah, kad se boji da ne uvredi roditelja ili Boga, odnosno da ne izgubi njihovu ljubav.
Kako strah može biti raznovrstan, tako je i sud pravoslavne Crkve u pogledu na pojedine vrste straha različit. Neke vrste straha valja izbegavati, a neke baš prisvajati sebi.
Običan strah kao plašljivost dolazi od naše prirode. Takav strah većinom škodi čoveku. Dobro je bojati se zla i čuvati se, ali ko se češće podaje tom strahu, malaksava i on ga sputava, te ne može slobodno napredovati. Na kraju, takav strah prelazi u kukavičluk, kad se čovek boji na svakom koraku opasnosti i tamo gde je nema. Na takve ljude bede najlakše i dolaze, jer im sami takoreći otvaraju vrata, a najpre im oni i podlegnu, jer nemaju snage da se bore s njima.
Onaj strah koji čovek oseća iz ljubavi prema svom poslu, koristan je čoveku. On ga podstiče da marljivo radi svoj posao, upozorava ga na opasnosti koje bi mu mogle smetati. U normalnoj meri, takav strah može biti snažna pobuda za usavršavanje. Razume se da je i takav strah štetan ako je u velikoj meri, jer i on može da sputa čoveka. U etičkom smislu, takav strah naziva se skrupuloznošću, koja je za osudu.
Ropski strah nije lepo svedočanstvo za hrišćanina. Njime on pokazuje da ne radi dobro zato što bi to bila potreba njegove duše, nego zato što mora. A takvo se dobro mnogo manje upisuje u zaslugu, nego ono učinjeno od dobre volje. Međutim, i taj strah ima svoje mesto i značaj kod onih ljudi koji se nisu u moralnom pogledu popeli na takvu visinu da uzvišene pobude mogu na njih uticati. Bolje je da se čini dobro i izbegava zlo ma i iz straha od kazne, nego da se čini zlo. Obično se takvi ljudi kasnije moralno osnaže, te dolaze i do viših pobuda.
Najuzvišeniji jeste sinovlji strah. On zapravo i nije strah, nego ljubav i strahopoštovanje. Svaki hrišćanin treba da oseća takav strah posebno prema Bogu, jer Bog nije zao gospodar koji kažnjava, nego milostivi Otac koji ljubi ljude. Koji hrišćanin oseća takav strah, taj je na putu spasenja, jer on ljubi Boga, pa će se čuvati da Ga grehom ne uvredi, a staraće se da Mu ugodi dobrim delima i Bog će mu tu njegovu ljubav obilato nagraditi.
Hrišćanin valja da se učvršćuje u sinovljem strahu, jer će mu on najbolje pomoći da se udostoji naziva deteta Božjeg.