VRAĆANJE KUĆI
Prašnjave ulice, glas koji se diže iz grla i
otapa u pustinji, miris uglačanog parketa
u neko septembarsko jutro, dijalozi svetlosti
i senki koje smo zaboravili da zapišemo, mogućnost
da se bude u nekom drugom kraju, iako je nesumnjivo
da su noge utisnute u taj asfalt i da vreme
poput žive pulsira u venama. U svemu tome
tražimo utočište, dok se vraćamo kući.
Smežurano je nebo nad glavama, i dole, negde
sa desne strane, čuje se mirno drhtanje reke u koju
nikada ne ulaziš dvaput. Negde, za nekoga je tako,
uvek tako. Kod kuće nas očekuju stvari
ćušnute u tišinu, i ponekad nam se učini
da je neka zaboravljena ptica prhnula iz
jutarnje magle, uputila se ka granicama očekivanja,
jer život se sastavlja sada, kada nema lica
koje bi posmatralo svoj odraz u staklu,
i nema ruke koja bi noćas, po stoti put, kliznula niz obraze
da proveri starost nekoga ko nas uporno
očekuje. Mirno odjekuju koraci, puze uz vlažne
zidove noći, mirno teče ona tamna reka
koja će se ujutru pretvoriti u srebro, i razdaljina,
koju još uvek može izmeriti sećanje, mirno se duži i duži,
lagano, kao ti koraci, svija se u naručju nesigurne budućnosti. ***