Vuka Šeherović – prava predratna zvezda i prva istinska kraljica sevdaha

NEDELJKA „VUKA“ ŠEHEROVIĆ (1903-1976)

Mnogo pre dolaska posleratnih zvučnih imena bosanske i jugoslovenske sevdalinke, ovim prostorom žarila je i palila jedna Vuka Šeherović. Sada već sasvim zaboravljena, ona je bila prva prava zvezda ovog specifičnog muzičkog žanra, o kom je govorila da se “peva s tugom u srcu koja je lepša od svake sreće”.

 

Da je bila tražena i voljena, govore mnoge kafane nekadašnje Jugoslavije kojima se prolamao glas Nedeljke Vuke Šeherović, izmešan sa gustim dimom i srčom do kolena. Dešavalo se da su joj uoči svake Nove godine beogradski trgovci slali pakete staklarije sa čestitkom: “Vuka peva, a naše mušterije u sevdahu lome čaše”.

Njen zamamni glas čuo se i sa radio aparata širom nekadašnje države. To se desilo jer ju je kvalitet, iz mostarskih, sarajevskih, beogradskih i skopskih kafana direktno odveo u studio Radio Beograda, gde je čitave dve decenije bila neprikosnovena sevdalijka, od koje su učile sve one koje su došle posle nje.

Fragmentima iz života Vuke Šeherović, oživećemo sećanje na ovu vrsnu interpretatorku sevdaha, koja je obeležila period neposredno pre i posle Drugog svetskog rata.

Iz “šeher Zenice”

Vuka Šeherović rodila se kao Nedeljka Šekerović 1903. godine u selu Kovačići pokraj Zenice u Bosni i Hercegovini. Otac Risto bio je ključar zeničke Kaznione, siromašan i čestit čovek. Tokom pohađanja građanske škole, Vuka je pevala u školskom horu dečjeg uzrasta od 7 do 11 godina. U tadašnje vreme bilo je sramota baviti se pevanjem, pa je horsko pevanje bilo jedino koje nije podlegalo sankcijama roditelja. Pošto je neobično volela muziku, a ne samo pesmu, počela je najpre da svira tamburicu u KUD “Prosvjeta”, a zatim su joj, zbog krupnijeg stasa, dodelili da svira kontrabas.

Sva kulturno-umetnička društva su 1919. godine poslala svoje pevače na takmičenje u Brčko, a pobednik je sticao pravo da snimi gramofonsku ploču. Vuka je otišla i osvojila prvo mesto sa nekoliko odabranih bosanskih sevdalinki. Svi su se pitali odakle je ova stasita Bosanka, a ona je sva ponosna govorila: “iz šeher Zenice”.

Tako se i rodila ideja da svoje prezime Šekerović, promeni u Šeherović, kako bi bila što bliža duhu sevdalinke. Od svoje porodice dugo je skrivala da se osamostalila u pevanju. Pod izgovorom gostovanja “Prosvjete” ona odlazi van Zenice i tamo peva, pa se sve više čuje za Vuku.

Magija sevdaha i kafane

Te 1919. godine imala je svega šesnaest godina kada je od kuće pobegla u Sarajevo. Govorila je da ju je pusta želja odvodila da nauči da svira na tamburici.

“U kafani “Abadžija” videla sam sliku ciganske kapele. Otišla sam šefu Štefanu Brandi i smerno ga poljubila u ruku. “Šta hoćeš, mala”, pitao me. “Da sviram na tamburici”, rekla sam. A on me pogledao i rekao: “Visoka si cura, sviraćeš na basu i stojeći ćeš da pevaš”, sećala se Vuka svojih početaka.

Čudnom igrom sudbine, Vuka Šeherović je postala kafanska pevačica. U jednoj vašarskoj krčmi po prvi put je osetila magičnu moć sevdaha, i tu, sa dna svakog života, započela svoj zvezdani put.

“U ciganskoj kapeli sam tada svirala na tamburici, ali sam se potajno divila mladoj pevačici Zulfi koja kad zapeva i udari u daire, gostima prosto dođe da polome kafanu. Nekoliko puta sam i ja pevala, ali gosti kao da su bili gluvi. Tražili su samo Zulfu. Jedne večeri mi je prišao kafedžija i rekao: “Curo, idi ti kući i peri šerpe. Kad pevaš, sva se ukočiš i plašiš mi goste. Gledaj Zulfu kako raspali vatru kad pusti glas i počne u dimijama da se uvija”. Tada mi je puklo u glavi. U pauzi kad se Zulfa odmarala, zamolila sam šefa kapele da samo još jednom oprobam sreću i zapevam. Teška srca je pristao. A onda sam stala, nasmešila se, pa zapevala “Oj, devojko, ubila te tama” i prvi put ispružila ruke prema publici. Nastao je tajac, a onda se kafana prolomila. Cele noći sam ja pevala, a lepa Zulfa je sedela za stolom. Zatim sam danima prestajala ispred ogledala i vežbala kako ću, u sevdahu, da sklopim trepavice, a kad da raširim ruke i kresnem okom. Glas o meni se brzo pročuo. Sevdalije su čak iz Sarajeva dolazile da me slušaju”, pričala je Vuka u jednom intervjuu „Ilustrovanoj politici“.

Zvezda je rođena!

Godine 1932. Vuka Šeherović je prvi put došla u Beograd i uoči novogodišnje noći pevala u kafani “Triglav” na Zelenom vencu. “Vuko, nemoj da se obrukaš”, rekao joj je gazda kafane.

“U meni je krv uzavrela, onaj ludi bosanski sevdah, neka toplina i snaga, kad je tuga u srcu lepša od svake sreće. Pevala sam bez mikrofona “Stojanke, bela Vranjanke”. U ponoć su se sijalice ugasile, a iz tame čula sam glasove: “Vuko, pesmu ne prekidaj”. Mislim da sam samo još jednom tako pevala. Dobila sam telegram od kuće: “Dođi, majka je na umoru”. Već sam spakovala kofer kad mi je gazda rekao: “Vuko, subotnja je noć, gosti će mi polupati sve u kafani”. I te noći dok je majka umirala, pevala sam s golemom tugom u srcu, očima punim suza, a u zoru puna kafana gostiju je plakala sa mnom. Tuga sevdaha je jača i od tuge smrti. To sam doživela još jednom – pevala sam na Kolarčevom Univerzitetu. Na kraju kad sam ko zna koji put, već u kaputu izlazila na binu, jedan čovek se od uzbuđenja srušio mrtav. Potresla sam se, stavila ruke na oči, ali dvoranom se prolamalo: “Vuko, pevaj da svi umremo”, setno je govorila kraljica predratne sevdalinke.

Bila je omiljena, ali ne samo među “prostim” narodom… Voleli su je i intelektualci.

“Voleli su me stari boemi. Brana Nušić me je iz milošte zvao: “Gospođo ministarko sevdaha”, a Dobrica Milutinović “Sevdahu moj”. Ali volele su me i one obične, tužne sevdalije, pa čim dođu u kafanu, još s vrata kažu: “Vuko, ima nova pesma. Hoćemo i u njoj da čujemo tvoj sevdah”. A ja sutradan odmah odem u kafanu “Toplica”, gde je pevao Edo Ljubić. Sednem za sto, čujem pesmu, zabeležim reči i iste večeri otpevam je mojim sevdalijama koji su na satu merili koliko dugo mogu dahom da izdržim. Ali i oni su me podržavali. Tražili su da Radio Beograd direktno prenosi iz kafane u kojoj pevam. Sa njima sam doživela svoj poslednji sevdah…”, ispovedala je Vuka.

Poslednje godine

Vuka Šeherović nastupala je i širom Evrope. Do početka Drugog svetskog rata snimila je nekoliko gramofonskih ploča za nekada zvučne muzičke produkcijske kuće kao što su “Odeon”, “Edison Bell Penkala”, “Polydor” i druge. Od posleratnih njenih snimaka do danas je ostalo sačuvano svega pet.

Bila je prva pevačica iz Jugoslavije koja je nastupila u prestižnoj pariskoj dvorani “Olimpija”. Prva je bila i po tome što je Radio Beograd njeno pevanje po prvi put uživo javno prenosio kao nastup iz najobičnije kafane, što se do tada smatralo pravim skrnavljenjem. Najviše je pevala u Skadarliji, gde je bilo i stecište najboljih sevdalija. Uvek je i samo pevala bosanske sevdalinke i u tome bila nenadmašna.

U rodnu Zenicu je često dolazila, čak i nekoliko meseci pre smrti. Poslednje godine života provela je u Petrovcu na Mlavi, u kući u kojoj je živela sa suprugom Danilom sve do njegove smrti. Kuću je zatim prodala i od tog novca kupila manji stan u Požarevcu, ali su joj bliski rođaci, pošto nije imala svog poroda, izmamili potpis da raspolažu tim stanom i njenom ušteđevinom. Vuku su smestili u skromnu kuhinju tog požarevačkog stana, gde je i preminula 1976. godine – na oronulom ležaju, jedva pokretna, krajnje siromašna i zaboravljena od svih.

Jedan od retkih sačuvanih snimaka Vuke Šeherović je i pesma „U Šeheru, kraj bistra Vrbasa“.

Izvor: „Ilustrovana politika“/Wikipedia/Youtube