MIT O NEPOBEDIVOM SRBINU
I Novak Đoković je tako postao više svetski nego naš, po realnim mogućnostima samo povremenog insistiranja na zavičaju, poreklu i versko-nacionalnoj pripadnosti.
Nekada davno, pojavio se jedan mladi teniser, Srbin poreklom s Kosova, i naprosto pojeo konkurenciju. Gvozdenom voljom, karakterom rođenog pobednika i spremnošću da se svakog dana usavršava, počeo je da, ćirilicom, piše istoriju (za nas do tada nedostupnog, snobovskog) „belog sporta“.
Na grudima je nosio drveni hilandarski krstić, na ruci crnu monašku brojanicu, posle svake pobede se krstio i ritualno zahvaljivao nebeskoj sili Božijoj, a crveno-plavo-bela trobojka i javno pokazana ljubav prema Otadžbini su dodatno pokazivali i simbolično krunisali njegovo mesto u svakom srpskom srcu.
A onda su se bajka i mit pretvorili u sportsku priču o fantastičnoj karijeri, sa nepisanim zakonima i strogim pravilima teniske federacije i svetskih medija.
Nole je tako postao Džoker, njegovo poreklo je postalo ipak manje značajno od rekorda koje je svaki čas prestizao i obarao, na putu da postane najbolji teniser sveta svih vremena.
Krstić se vratio pod dres, a onda i (privremeno?) nestao, a umesto krstonosnog znaka junak naše priče je počeo da nudi svoje srce prisutnim gledaocima (na sve četiri strane sveta).
Globalni mediji su mogli da prestanu da se plaše ovako neočekivanog pi-ara u korist srpskog Kosova i moćno prikazanu mogućnost neke srpske (pa makar i sportske) pobede.
I Novak Đoković je tako postao više svetski nego naš, po realnim mogućnostima samo povremenog insistiranja na zavičaju, poreklu i versko-nacionalnoj pripadnosti.
Obični Srbi, koji ne bi umeli da prebace lopticu preko mreže (a da ne govorimo o nama odavno nedostupnom umeću pobeđivanja), više nisu imali svog izabranika i osvetnika, gubeći mogućnost da se, gledajući belosvetske turnire, osećaju kao da su tu, dole, na terenu (ili makar u Noletovom stručnom timu).
Mi smo ostajali sa svojim problemima, a naš najbolji teniser sa svojim pobedama i uspesima.
Mali Kinezi i Amerikanci su počeli da gledaju Džoker-Noleta s istim osećanjem pripadnosti kao i naši mališani, Novak je dobio stalnu adresu u jednom evropskom poreskom raju, a i Ana i Jelena su počele da gube na početnoj snazi i onom izvanredno obećavajućem usponu na sam vrh ženskog tenisa.
Kosovo je ostalo samo naša i državna briga, prepušteno Šiptarima i Božijoj Volji, razvučeno na sve strane fatalnim Briselskim sporazumom i međusobnim svađama političara „od zla oca i još gore majke“.
A Novak je, u međuvremenu, promenio i trenere, ali i režim ishrane.
Sveže oženjen, ponosni otac malog Stefana, počeo je da neumitno uviđa svoju ekstremno-zahtevnu poziciju i da od gladijatora postaje otac porodice i ljudsko biće željno normalnog života i one ležerne opuštenosti koju smo do tada imali svi osim njega.
A i, posredstvom brata Marka, stupio je u prijateljski kontakt sa više nego uspešnim „učiteljem životnih veština“ (i mnogo manje uspešnim bivšim teniserom), propovednikom „mira & ljubavi“, Špancem Pepeom Imazom. I uveo ga u svoj najuži porodični i životni krug…
Rezultati ovih promena su svima osim Novaku delovali katastrofalno, jer je pao sa prvog (pa i sa drugog i trećeg) mesta na listi najboljih svetskih tenisera. Ali, na drugoj strani, Novakova Fondacija za pomoć deci je postigla hvale vredne uspehe, a i Jelena Đoković je ponovo postala trudna.
Ipak, i pored svih ovih promena tokom Đokovićevog odrastanja, mnogi među našim sunarodnicima i Noletovim strasnim navijačima i dalje su tražili onog svog nekadašnjeg idola, sportsku i srpsku verziju nepobedivog kralja Artura (sa reketom umesto Ekskalibura). I tu je došlo do „kuršlusa“ i neizbežnog kraha ovakvih, megalomanskih očekivanja.
„Nepobedivi Srbin“ je poražen u nizu od svojih doskorašnjih sparing partnera, a, što je najgore, to ga čak nije ni previše iznerviralo, ni bacilo u legionarski pojačane „paklene treninge“. Sve uz vegansku ishranu i srce od ametista umesto hilandarskog krstića i brojanice (umesto koje se na ruci našao ekskluzivni sat).
Razočarenje je dobilo razmere eksplozivne kombinacije zabrinutosti i razočaranosti. Oni blaži i pitomiji karakteri su se zabrinuli kao da im se razboleo neko rođački blizak, a oni netrpeljiviji i žešći su postali razočarani, a nedugo zatim, i ogorčeni ovakvim stanjem stvari.
I sve to se sabralo i naprosto eksplodiralo u ogromnom broju negativnih reakcija kroz koje svoju feustraciju ispoljavaju oni isti što su nekada u zanosu svaku Novakovu pobedu doživljavali kao svoju sostvenu. Pa je došlo i do vređanja, psovki i izliva prave pravcate mržnje. Kao da ih je on izdao, kao da im nešto duguje pa im to nije vratio, kao da stvarno imaju pravo i razlog da mu sude i da ga stavljaju „pod mač“.
Infantilno i gnjavatorski, pomešali su svoje (najčešće neuspešne) živote i večno nezadovoljstvo sa ličnim uspehom čoveka koji je do svojih uspeha i miliona došao sam samcijat, uz pomoć i podršku samo svojih roditelja i rođaka.
Zaboravili su da je Novak Đoković njima bez ikakvog razloga POKLONIO onaj pobednički osećaj saučestvovanja u NjEGOVIM (i samo njegovim) uspesima. Da on to nije bio „dužan“ i da se poklonu u zube ne gleda (pa ni onda kad pokloni prestanu da stižu). I da bi mogli da pokažu i nešto zahvalnosti za ono do sada doživljeno i dobijeno, a ne da se ljute što im teniski deda Mraz više ne donosi u očekivanim količinama pakete sreće.
Pa krenuše netraženi saveti (žena, joga, Pepe, roštilj & pečenje, Beker, Vajda, kilaža, treninzi, koncentracija, volja za pobedom, Hilandar, motiv…), „navijača“ koji Novaku nisu dali ni delić onoga što je on njima bezbroj puta poklonio. Onih u čije se živote niko ne meša i ne „popravlja“ im brak, način ishrane i odnose sa prijateljima.
Zašto navijači imaju pravo da išta traže od svojih uzora i idola, to mi nikada neće biti jasno. Po kom to ljudskom ili božanskom zakonu? I gde je tu nekakva „krivica“ onih koji su svojim padom forme izazvali gnev i ljutnju doskorašnjih obožavalaca? Pa najbolji sa nekom „greškom u koracima“ odjednom postaju navodno gori od onih od sebe zauvek i u svemu lošijih?! I ti gori, nesposobniji i nespretniji onda bahato preuzimaju (u ime kluba, naroda, reprezentativnog dresa, Srbije) „pravo“ da tim boljima od sebe siledžijski skaču po grbači, prozivaju se i vređaju?!
Nije tu problem samo sa Novakovim navijačima, već sa svima što žive tuđe živote da bi im to onda sa kamatom naplatili. Onima koji ne umeju da razlikuju realan život od svojih fantazija i one tuđe (privremene) od svojih (trajnih) neuspeha.
Srpski nacionalizam je dobio neke mračne i idiotske forme, jer se, danas, samoproglašeni „patriotski stav“ uzima kao pravo da možeš da sudiš često neuporedivo boljima od sebe i time unapred promašuješ temu istinske ljubavi prema Otadžbini. I tako će uvek delatni rodoljubi proći mnogo lošije od onih pasivnih i nekonkretnih. Sve dok, na kraju, ne dođemo do situacije da u nacionalnom taboru ostanu samo posmatrači, bez ijednog (oklevetanog i izvređanog) učesnika. Samo lažni navijači bez ijednog pravog igrača.
To je i najopasniji i najvažniji simptom čitave ove priče oko Novaka i njegove sudbine. Ovo kvazi-navijačko, ogorčeno i poluidiotsko zameranje onome kome je danas naša podrška, možda i po prvi put u životu, zaista potrebna.
Zapamtite da bez zahvalnosti za sve „besplatno dobijeno“ niko nema pravo da išta komentariše i kritikuje onima što su ih nebrojeno puta pre toga radovali. Jer samo tako zadovoljavamo elementarne ljudske kriterijume, koji su uslov svih uslova da možemo da se smatramo nekakvim rodoljubima i istinskim Srbima. Onima što zaslužuju da se tako nazovu.
Tekst preuzet sa profila autora Dragoslava Bokana