SUZE
Streljanje je za trenutak zastalo. Suze moje Grozdane produžile su život tim nesrećnicima za koji minut. Suze za čoveka.
Tu gde se danas nalazi “Obilićevo” igralište, po priči moga dede Save Dimitrijevića, 1945. streljano je dosta Nemaca i ostalih neprijatelja.
Tada ih, naravno, niko nije brojao pa im se tačan broj ne zna. Kasnije su buldožeri poravnali rake, zatim je nasuta šljaka i na kraju su pobodene stative. Talentovani golubari sa Krsta i iz Marinkove bare mogli su da započnu jurcanje za kožnom mešinom. Ali, to je sve došlo docnije.
Nemci dovedeni na stratište izgledali su dronjavo i nekako manje Nemci od onih Nemaca kojih se narod bojao. Bili su odrpani, više nalik na nekakve gulanfere. Tako je govorio moj Sava. Narod je doveden da gleda kako prolazi i kako će proći neprijatelj koji je mislio da nama utera sučku.
Naši su zajedno sa Rusima odvajali one više krive Nemce, od onih čija je krivica po nekom samo njima poznatom pravilu, bila manja.
Moja baba Grozda, onako meka srca u jednom momentu zaplače. Bi joj žao tih odrpanaca, i moja Zlatiborka kanu suzu! Suzu za čovekom.
U trenu se kraj nje i deda Save stvori Kozak sa epoletama i sa isukanim pištoljem. Dreknu:
“Nu babuška, tebja žal?”
Narod se primirio. Govno im se smrzlo! Rus je to, ej! Sila! Moj deda steže zube i dršku noža u džepu. Gleda Kozaka ispod oka i penali gde da mu ga skrka. Rus je Rus, a Grozda mu rodila troje.
Priđe neki brka i odvede Rusa u stranu, a zatim se obrati Savi:
“Ajd’ domaćine kući, žena ti meke duše.”
Streljanje je za trenutak zastalo. Suze moje Grozdane produžile su život tim nesrećnicima za koji minut. Suze za čoveka.
Sava uhvati ženu pod ruku i oni polako krenuše put Vidovdanske ulice. Prvi put je moj deda kočijaš uhvatio svoju ženu pod ruku. I docnije je to retko činio. Još mi je pričao da je onaj Kozak mirisao na rakiju i benzin.
Moglo se desiti da me Grozda nikad ne stavi u svoje krilo. Ali, siguran sam da ni Kozak više nikada ne bi jahao one njihove rundave konje po stepi.