„SVE ZA NAROD I VERU“
Frano Ućelini Tice bilo je ime biskupa kom su popovi ljubili ruku, a čija je bista krasila dvor kralja Aleksandra. Ućelini je bio službenik Vatikana kog je papa i nagrađivao i kažnjavao, a čovek kog su svi redom kitili ordenjem!
Za 40 godina biskupovanja, biskup doktor Frano Ućelini Tice čvrsto se držao svoje izreke: ”Brat je mio bilo koje vere bio”. Bio je pravi duhovni pastir celokupnog naroda u bokokotorskoj oblasti koja je podjednako bila naseljena katolicima i pravoslavcima. U narodu je postigao popularnost i ljubav kao ni jedan sveštenik pre njega.
Sve svoje sposobnosti, vreme i sredstva stavio je u službu naroda. Živeo je najskromnije, a svu ušteđevinu je davao u dobrotvorne svrhe i pomoć sirotinji.
U Kotoru je podigao Sjemenište, kod Tivta letnjikovac za đake, kao i sirotinjsko sklonište u Dobroti. Pomogao je restauraciju crkve sv. Trivuna u Kotoru, stare crkve u Prčnju, ženskog zavoda u Herceg Novom u kome su se školovale siromašne devojke svih vera. Svaki siromah, koji mu se obratio, nije ostao bez pomoći. Ceo životni i radni vek je usredsredio ka bratskoj slozi jednokrvne braće ma koje vera ona bila. Njegove zasluge su bile nemerljive na humanom, nacionalnom i prosvetnom polju.
Odbio je da primeni dekret pape Pija X o zabrani u crkvama svakog moljenja na narodnom jeziku (papa je tražio da se koristi isključivo latinski). Povodom toga, pred papom je rekao: ”Razumeo sam nalog i izjavljujem kao biskup kotorski po duši: ne smem to učiniti!”
Usprotivio se i da potpiše papinu Poslanicu protiv Sokola, već je blagosiljao sve pripadnike sokolskih društava ne pitajući koje su vere. Eho njegovog uzvika: ”Nema dve vere, jedna je vera! Mi smo učinili dve vere” odzvanjao je kroz Boku.
Biskup Dr Frano Ućelini Tice je prvi (a možda i jedini) biskup koji je ujedno odlikovan srpskim ordenom Svetog Save prvog stepena, ordenom Belog orla, crnogorskim ordenom kneza Danila, Jugoslovenske krune prvog reda, poljskim ordenom Polonia Restituta i dr.
Kralj Aleksandar je 1933. godine naručio kod vajara Tome Rosandića njegovo poprsje, koje je postavio u svom dvoru na Dedinju, “i time mu za života podigao spomenik”. Životno geslo mu je bilo – ”Sve za narod i veru”.
Dr Frano Ućelini Tice rodio se 2. avgusta 1847. godine na ostrvu Lopudu kod Dubrovnika, u pomorskoj porodici. Njegovi su poreklom iz Hercegovine i zvali su se Tice. U školi su mu prezime Tice preveli na italijanski i nazvali ga Ućelini. Osnovnu školu završio je u Lopudu, gimnaziju u Dubrovniku, a bogosloviju u Centralnom bogoslovskom zavodu u Zadru. Bio je profesor dogmatike, a 1893. rektor bogoslovije u Zadru.
Prilikom ustoličenja pravoslavnog vladike Jovića u Kotoru 1907. godine, Ućelini je držao govor o ljubavi i slozi pravoslavaca i katolika. Zbog toga je bio kaženjen od strane pape obustavom nošenja biskupske mitre i štapa, ali su mu kasnije ipak vratili sva biskupska prava. Zanimljivo je da je na sahrani arhiepiskopa Milinovića u Baru 1910. godine održao govor u istom duhu.
Za vreme balkanskog rata, kada je srpska vojska oslobodila Kosovo, biskup Ućelini Tice je u Trstu izjavio: ,,Blago vama što ste imali sreću da doživite lepe balkanske dane”. Za vreme Prvog svetskog rata na svaki način pomagao je progonjene pravoslavne sveštenike i narod.
Višim evropskim krugovima se najviše zamerio kada je za vreme aneksije preveo Danteovu ”Božansku komediju” na srpski jezik, posvetivši je ”jedinstvu i slozi jednokrvne i istojezične braće Srba i Hrvata”.
Bio je veliki prijatelj dalmatinskog episkopa Nikodima Milaša i episkopa Gerasima Petranovića pa je to njihovo druženje i uzajmno prijateljstvo u velikoj meri pozitivno uticalo na stanovništvo Boke Kotorske, odnosno da među katolicima i pravoslavcima ne bude zabeležen nijedan incident.
Nekoliko dana pred smrt, biskup dr Frano Ućelini Tice primio je u posetu brojnu delegaciju političara, vojske, dvora, sveštenstva, građana i sokolskih društava, koji su došli da ga obiđu na ostrvu Lopud gde je provodio poslednje dane. Iako dosta star, u 87. godini, bolestan i teško pokretan, na rastanku je insistirao da ih sve otprati do pristaništa koje je bilo udanjeno oko kilometar od njegove kuće. Na samom rastanku stajao je na doku i sa svima se srdačno pozdravljao dok su ulazili u brodove. Pored narodnih predstavnika koji su mu ljubili ruku, takođe, i desetak pravoslavnih sveštenika su mu celivali desnicu a on ih je sve blagosiljao.
Kada su brodovi krenuli, Ućelini je skinuo svoj biskupski šešir sa glave, mahao svima i vikao: Živela Jugoslavija!
Ostrvo Lopud, gde je umro 1. juna 1937. godine, imalo je oko 2.000 stanovnika, a na njegovoj sahrani je bilo 6.000 ljudi. Koliku je popularnost uživao u krugovima pravoslavnog sveštenstva vidi se i po tome što su na dan njegove sahrane na svim pravoslavnim crkvama u Boka Kotorskom zalivu zastave bile spuštene na pola koplja.
Sa FB profila Živojina Žike Petrovića
Srpska naučna televizija