O POČECIMA U PLANINARENJU IZ PRVE RUKE
Ukoliko ste naumili da postanete planinar, predlažemo da prethodno pročitate iskustva planinara početnika koja je specijalno za naš magazin zapisao Nikola Bjelobaba, član planinarskog društva „Železničar“ iz Beograda. Kroz tekst vas na nekoliko mesta podsećamo i prvog dela njegove početničke planinarske avanture.
Posle šest godina sticanja planinarskog staža, došao sam do toga da napišem nastavak priče od planinara početnika do planinara sa već bogatim iskustvom. Za ilustraciju je dovoljno da Vam napišem da sam samo 2014. godine imao preko 40 jednodnevnih planinarskih tura i preko 10 akcija tzv. produženih vikenda. To podrazumeva subotu i nedelju sa po još jednom planinarskom turom.
Prelazilo se zavisno od dužine staza od 10-tak, pa preko 25 km. Bilo je vrhova od oko 500 m, pa do najvišeg vrha Balkana Musala 2925 m n/v. U zadnje dve godine sam skoro redovno uz pomoć mobilnog telefona i aplikacije ‘Endomondo“ snimao trekove sve gde sam bio. Nedavno sam ustanovio da mi je zapisano preko 900 km pređenih staza, a plus ono što nisam snimao ispada da imam preko 1000 km. Ovde nema podataka koliko je bilo uspona i koliko silaženja. Zbir vrhova bi bio sigurno impozantan.
U daljem tekstu ću da Vam prenesem neka moja iskustva koja su direktno vezana za planinarenje.
U mom prvom tekstu sam naveo kako sam bio za tu priču da se prvo obiđu planine po Srbiji, a onda ako se ukaže prilika da se ide malo i ‘van’.
2014. godine je bilo baš tako. Po Srbiji sam bio na dosta vrhova koji nešto znače kod planinara kao što su Trem, Strešer, Zlatibor, Povlen, Golija, Zlatar, pa Fruška Gora, Vršački breg, Gledićke planine, i čak Deliblato. Iz ovoga možete zaključiti da nisu u pitanju neki izuzetno visoki vrhovi. Kod nas, nekih, planinara se to zove “livadarenje“. Sve što je ispod 2000 m n/v zove se niskogorstvo. A preko 2000 m je već visokogorstvo. U Srbiji najviši vrhovi preko 2000 m su Prokletije na KiM i Midžor na Staroj planini.
Ovde i dalje pričam (pišem) o akcijama gde se na vrhove stiže isključivo penjanjem (pešačenjem) bez korišćenja pomoćnih sredstava kao što su užad, cepin, dereze i sl. oprema. Uglavnom se ide po planinarskim stazama, ponegde bogazama, a negde ima sipar (sitno kamenje), korita potoka, itd.
Kako god, uz dobru kondiciju i dobru volju svi ti vrhovi su bili osvojeni. Neki lagano, neki malo teže, a neki su iziskivali veće napore. Ovde bih dodao i po ne baš idealnim vremenskim uslovima. Najveći broj akcija je bio u proleće, leto i ranu jesen. Bilo je naravno i kišnih momenata, a bilo je i po snegu. Ovo belo i hladno “čudo“ izbegavam kad god mogu. Međutim, jedna od najlepših akcija je napravljena baš po snegu i to na Povlenu, januara meseca na Savin dan. To je tradicionalna akcija. Akcija koja ne garantuje da će svake zime biti minus i suncem biti obasjani snegom pokriveno drveće i ostalo rastinje. Slike sam objavio u mom prvom tekstu.
Moj prvi vrh preko 2000m je bio Durmitor (Savin Kuk 2313m). To je bila akcija koja je u meni pobudila onaj osećaj da je planinarenje ‘moja ljubav’ u svakom pogledu. Maltene od tog događaja planine su se uvukle pod kožu i bukvalno izazvale “zavisnost“.
Durmitor možemo smatrati prvim inostranim izletom. To je preporuka za sve planinare koji imaju nameru da se oprobaju na preko 2000m, a da prethodno nisu bili na tim visinama.
Staza je dužinski kratka ali uspon je zahtevan. To je ono što morate da imate uvek na umu kad birate neku destinaciju za planinarenje. Ako vam je poznata dužina staze i visina onda lako možete zaključiti o kakvom se tu usponu radi. Malo će ko od vodiča da vam napomene taj momenat. Ja sam lično iskusio, a naravno i svi ostali planinari mog ranga da kratka staza, a veća visina nekog vrha, znači da tu treba dobro da se penje. Da ne govorim o silaženju. Zato vam još jednom napominjem da se dobro obavestite o dužini staze i o visini koju treba da savladate. Ako ste u toj nekoj početnoj fazi planinarenja da ne kažem livadarenja, odaberite planinarske ture gde ima manje zahtevnog uspona, tj. male visinske razlike od polazne tačke do vrha.
Recimo jedan moj primer gde mi je najteže padalo baš to penjanje i silaženje.
Fruška Gora. Najviši vrh Crveni Čot 539 m. Reklo bi se brdo. Napominjem da po planinarskim pravilima sve što je preko 500 m n/v računa se u planine. Dakle, prijavim se za F. Goru. Dužina staze je svaki put bila preko 20 km. Fazon je ovde što na toj dužini staze vi prelazite preko nekoliko tih tzv. malih vrhova i na kraju se ispostavi da ste napravili uspona (ukupno) preko 1000 m. Toliko i silaženja.
U poređenju, kad se penjete recimo na Trem, vi pravite negde oko 1100 m visinske razlike. A meni se jednom desilo da sam na 23 km F. Gore imao oko 1300 m visinske razlike. Trem penjete u jednom komadu, a na F.Gori imate nekoliko penjanja pa silaženja. Priznaćete da ni malo nije svejedno kad već napravite dobru kilometražu, da morate ‘izvući’ još jedan uspon preko zadnjeg vrha i silazak do kraja staze. Tu su noge već, kao što kažu “ko u Bambija“, teške i podrhtavaju od umora.
F. Gora je idealna za sticanje kondicije, na njoj treniraju i iskusniji planinari koji se spremaju za neke veće planinarske poduhvate.
Već iz ovog dela možete zaključiti da mi je Fruška Gora jedna od težih akcija. Što se tiče same F. Gore nju preporučujem svakom ko nije bio. Ona je zaista lepa i atraktivna. Na njoj se nalaze mnogobrojne lepo markirane staze. Same staze su različitih dužina i ona je poznata po održavanju čuvenog Fruškogorskog maratona. Staze za rekreativce pa i za one iskusne planinare, su skoro najvećim delom u šumi. Lokalni planinari savetuju da je najbolje F. Goru posetiti tj. planinariti u rano proleće do početka leta i kraj leta i jesen. Ja sam se lično uverio da je leti kad su vrućine, zbog velike vlage zaista teško hodati. Bio sam jednom u januaru kada se održava Pavlasov memorijal i u martu kada je Svetski dan voda, kada se obilaze potoci i vodopaci Fruške Gore. To je isto tako atraktivno pod uslovom da ne bude previše blata kada se snegovi tope. Tada ima najviše vode pa su potoci i vodopadi zaista prelepi.
Ovde bih se osvrnuo na onaj deo priče o delovima opreme koju bi ja preporučio lično.
O planinarskim cipelama sam pisao u mom prvom delu kao početnik. Posle već ovih par godina iskustva mogu da se pohvalim da nisam ‘izgubio’ ni jedan nokat na nožnim prstima. Samo jedanput sam imao problem zbog žuljeva i nisam mogao taj dan da idem na akciju. To je bila moja greška jer sam u cipele ubacio neproverene uloške. Često koristim anatomske uloške i taj put sam ubacio neke nove, za koje se ispostavilo, da nisu bili odgovorajući. Na oba tabana žuljevi samo takvi.
Verovatno ćete se i vi susretati sa tim problemom oko cipela i uložaka. Pored dobrih cipela meni se pokazalo da pravi ulošci dosta doprinose udobnom hodanju po planini. Ipak povedite računa da ne uzimate prve na koje naletite. Ja sam zbog mojih stopala išao u „Rudo“, prodavnicu ortopedske opreme. Tamo su mi odredili koji su ulošci adekvatni za moja stopala. Kažem vam, sa dobrim cipelama i ulošcima ja sam lakše hodao i manje se umarao. Do sada sam za ovih 6 godina planinarenja pohabao 3 para dubokih cipela i 3 para poludubokih, tj. da kažem laganih letnjih varijanti cipele. To su onako više platnene u varijanti ‘gorotex’. Vi ćete sami sebi pronaći model i marku cipele koja vam odgovara, ali opet napominjem, bitan je kvalitet đonova i da je veličina prava (1-2 broja veće).
Na sve moje akcije redovno nosim foto aparat i to onaj malo većeg gabarita. Zbog toga mi je jedna ruka uvek sa aparatom, a drugom se pripomažem kako kod penjanja tako i kod silaženja. Dešavalo se više puta da sam jednostavno morao sklanjati foto aparat u torbu da bi mogao da se negde uspenjem. Bilo je toliko strmo, da sam se morao služiti sa obe ruke. Ovo Vam pišem zbog štapova koje morate imati. Dosta planinara koristi improvizovane štapove od nekih grana koje se nalaze na svakom koraku u šumi. To jeste neko privremeno rešenje, ali ipak planinarski štapovi su stvarno neophodni. Njih uvek možete staviti na ranac i kad god zatreba vi ih imate pri ruci.
Moj primer: Penjao sam se na Musalu. Staza nije nešto zahtevna barem ne onaj deo kad siđete sa gondole pa do zadnje hiže “Everest“. Posle do vrha ima jedan malo jači uspon koji nije dugačak ali zahtevan je. Mnogi planinari to prolaze bez problema. Ja govorim u moje ime, jer sam baš na tom delu “pukao“ (odustao). Zbog raznih okolnosti koje su mi se ‘namestile’. Ovde ću da se osvrnem i na taj deo psihofizičke pripremljenosti. Prethodnu noć skoro da nisam spavao. To je problem koji imam kad god promenim ležaj. Druga stvar, veoma loš doručak. Isto moj propust. Nedovoljno korišćenje tečnosti. Nisam ništa poneo od dodatnih obroka koji su spomenuti u mom prvom tekstu. Banane, suvo voće, sendvič i sl.
Planinarski štapovi. Da sam imao štapove ja bih sigurno izvukao taj deo “na rukama“. Kada koristite štapove barem trećinu težine prebacujete sa noga na ruke.
Isto tako su zahvalni prilikom silaženja. Pogotovo ako je teren strm, a još sipar ili čak trava. To zna da bude veoma nezgodno ako nemate nekog oslonca.
Posle tog iskustva i ne osvojenog vrha nisam tome dao baš neki značaj u smislu nekog razočarenja. To je ono što hoću isto da podelim sa Vama. Dešavaće se možda i nekome od vas. Jednostavno to je nešto što zna biti sastavni deo planinarenja. Da ne kažem kao i u svakom drugom sportu.
Ja sam jednostavno tada u sebi rekao da vrhovi neće ‘otići’ i da će uvek biti druge šanse.
Nešto slično se desilo i sa Olimpom. Tu je doduše loše vreme uticalo na neuspešan kraj pohoda.
Ta dva najznačajnija vrha su za mene postali imperativ. Ne po svaku cenu, naravno. Nego kad se ukaže prilika pa probati ponovo. I konačno pre 3 godine se desilo da sam u nekih mesec ipo dana popeo 6 vrhova preko 2000m. Počeo sam sa Komovima u Crnoj Gori, pa preko Midžora na Staroj planini, Rila i Musla i na kraju Skolio na Olimpu. Mitikas najviši vrh Olimpa nisam forsirao, jer sam iz iskustva osetio da mi je organizam premoren posle svega.
Za sve ove akcije sam nosio štapove i u većini slučajeva ih koristio. Pravili su mi problem prilikom fotografisanja, ali su ipak odradili posao. Osetio sam veliku razliku prilikom korišćenja štapova u odnosu kad sam bio bez njih. Pogotovo u onima akcijama koje sam ponovo išao, ovog puta sa štapovima.
Moram ovo posebno da napomenem, taj osećaj nekog zadovoljstva, nekog ushićenja kada se popneš na vrhove planine koja ti je bila imperativ, koja ti je ostala “dužna“. Ili ti njoj, kako god.
Taj osećaj i to ushićenje tek dolazi kad se vratite kući. Verujte, tog momenta kad ste se popeli, više razmišljate o tome kako ćete da siđete. I od umora vi nemate vremena za slavlje.
Ovde ću isto tako da se obratim Vama.
Nemojte nikad da forsirate svoje mogućnosti. Jednostavno “slušajte“ svoje telo. Naravno, ovde se opet obraćam samo onim planinarima moga nivoa. Ja sebe i dalje smatram kao nekog ko je na početku. Bez obzira koliko god da ste osvojili vrhova ne smete sebe dovoditi u zabludu da možete vi još i više.
Treba da prepoznajete trenutke kada ćete da se odmorite ili jednostavno da odustanete na vreme. Naravno, imaćete neke staze gde jednostavno morate da idete dalje jer nazad ne možete. Kraj staze je na drugom kraju a tamo je i vaš prevoz. Na onim stazama gde se vraćate istim putem nije nikakav problem da ostanete i sačekate grupu. Ništa nije strašno. Ja sam to više puta praktikovao i nije nikakav blam reći, ljudi ja dalje ne mogu. Ostajem i čekam vas.
Ovo Vam pišem isto tako iz iskustva gde sam ja i još par mojih drugara planinara i planinarki išli na neke akcije gde jednostavno nismo smeli da idemo. Tu je problem i kod samih vodiča. Namerno napominjem i njih, jer oni mogu u dosta situacija da jednostavno procene koji planinari mogu, a koji ne mogu da negde idu. Znam da je njima u interesu da napune autobus ili kombi, ali zaista nije vredan ni jedan taj dinar, ako ne daj bože neko izvrne nogu ili nešto gore da se desi.
OBAVEZNO pročitajte plan akcije. Svi klubovi i njihovi vodiči uvek objave tačan plan akcije.
Ako vam nije baš sve jasno imate telefone od vodiča i konsultujte se sa njima. Ne uzimajte olako to što piše. Uvek se navede dužina staze i visinska razlika. Isto tako konfiguracija terena, izgled same staze i njen sastav. Da li je makadam, da li je zemljani put, da li je sipar na stazi i sl.
Meni i mojim drugarima se dešavalo da smo jednostavno zanemarivali te detalje. Posle nam je neko drugi kriv.
Najčešće se dešava da neki jednostavno ne mogu fizički da izguraju neke uspone. Nedovoljno pripremljeni, neadekvatna oprema, patike umesto planinarskih cipela i sl. Jednostavno može se desiti loš dan.
Još jednu bitnu stvar koju moram da napomenem. Dešava se da se zbog nekih raznih okolnosti promeni plan akcije na licu mesta. Često se dogodi da na samoj stazi jednostavno nema markacije. Ili je obrasla niskim rastinjem, oguljena kora ili je jednostavno drvo isečeno. To su situacije kada se možda mora dodatno pešačiti pa se uvećava kilometraža. I na tako nešto morate biti spremni. Ja sam u početku uvek bio ‘kratak’ za čuvena 2 km. Kad god pitaš vodiča koliko još do kraja oni svi ko papagaji govore još 2 km ili još pola sata ili sat vremena. Posle stečenog iskustva, bolje reći kondicije, više nisam zapitkivao. Jednostavno ideš i ne obraćaš pažnju na pređeni put. Nekada se baš oduži, ali samo za novajlije to predstavlja noćnu moru.
Zbog vanrednih okolnosti često se dešava da vas sustigne mrak na stazi. U tim okolnostima je nošenje čeone lampe ili bilo kakvog izvora svetlosti zaista neophodno. To se posebno odnosi na periode kada su kraći dani. U svim pravim planinarskim rančevima morate imati posebno mesto za odlaganje lampe. To isto tako podrazumeva da redovno kontrolišete njenu ispravnost. Meni se dešavalo da je nosim celu godinu dana, a samo sam je jednom upotrebio. To jednom znači mnogo. Verujte na reč.
Kiša? Ne volim je nikako. Ne samo ja, nego svi planinari. Ali i ona zna biti sastavni deo izleta. Ovo je posebno izraženo recimo na nekim turama od dva dana i više. Neki put prođe bez, a neki put vas iznenadi. Dakle, pitanje kabanice je isto tako nešto što se mora ukalkulisati i odvojiti mesto u rancu. Kabanica je kao nužno zlo čisto kao da ne pokisnete ono što kažu do gole kože. Međutim, kada ste na stazi i kada morate da hodate do željenog cilja, tu nastaje problem znojenja ispod kabanice. Vi ste kao spolja zaštićeni, ali isto tako često budete skroz oznojeni jer se ispod kabanice stvara kondezacija. Materijali od kojih su napravljene kabanice jednostavno zadržava vašu telesnu toplotu i dodatno povećava znojenje. To je taj deo koji najviše mrzim. Em što ste sa kabanicom sputani za normalno hodanje em što se oznojite i imate taj osećaj kao da ste pokisli.
Ovo je sad taj deo kada se postavlja pitanje presvlake, rezervne odeće (majice). Ja redovno u rancu nosim jedan komplet i kad se dođe do neke prilike, onda se presvučem. Obavezno i jedan par čarapa. Sve to opet zavisi od vaše lične procene. Da li ćete to uraditi na pola staze ili pak da izdržite do kraja. Pored te rezervne presvlake na stazi ja nosim još jedan komplet koji ostavljam u prevozu. I kada se završi tura obavezno se prevlačim. Za svaki slučaj u kompletu imam i donji deo trenerke, jer može se desiti da pokisnete ili ne daj bože da upadnete u vodu, blato ili sl. U svakom prevozu uvek možete ostaviti presvlaku, ako ništa, ono na vašem sedištu. Malo komplikuje vašu komociju u prevozu, ali na kraju se uvek pokaže kao pametan potez.
Što se tiče hrane i vode, to je sve opet individualno. Voda pod broj 1.
Nikad, ali nikad ispod 2 litra tečnosti nisam nosio. U zavisnosti od vremenskih prilika, spoljne temperature i težine staze sami ćete proceniti koliko vam vode treba. Isto tako da li na stazi ima ili nema izvora vode. I o tome sam pisao u prvom delu. O svemu treba da se informišete. Voda, opet ponavljam, je prioritet. Nedavno sam bio na jednoj akciji gde sam poneo 4 litra tečnosti. Vrućina je bila neverovatna. Staza izuzetna. Napor dvostruko veći nego u normalnim okolnostima. Desilo se da sam ostao bez vode skoro na pola staze. Srećom smo stigli do izvora i popunili zalihe. Nemojte olako da shvatate tu činjenicu oko vode. Imao sam neke primere gde sam upozoravao neke planinare doduše početnike, da ponesu više vode, a oni su mi odgovarali kako ne piju mnogo vode i da im ne treba. Drugari, verujte mi na reč. Voda se pije povremeno i u malim gutljajima. Svi ste učili u školi da je naš organizam 75 posto voda. Mišići i svi ostali organi traže tečnost. Nemojte sebi dozvoliti situaciju da ostanete bez vode i da tražite od drugih. Pravićete problem sebi, a o ostaloj ekipi da ne govorim. Meni se dešavalo da sam vraćao vodu nazad kući. Ima nekih akcija gde jednostavno vremenske prilike su bile takve da nije bilo potrebe za trošenjem vode u većim količinama. Bolje da pretekne nego da nema. To otežava vaš ranac, ali imaćete jednu sigurnost.
Što se hrane tiče, to je isto tako individualno. Na početku sam i ja nosio u rancu sendviče i još koječega. Sad posle nekog iskustva, sendvič pojedem u prevozu, a u rancu obavezno nosim do 3 banane i po par kocki presovanog voća. Ovo pišem za jednodnevne akcije. Za više dana, ako nema nekih prodavnica u okolini, ponesem sve to spomenuto, pa rasporedim po danima. Uvek na tim višednevnim akcijama, barem gde sam ja išao, ima obezbeđen pored smeštaja i neki obrok. Tako da se prema tome ravnam sa tom ishranom. A vi ako idete negde pod šator, onda sami treba da obezbedite svoje obroke. Normalno.
Moje iskustvo je da sam izbacio težu hranu, a ‘premostim’ sa bananama i tim energetskim voćnim kockama. Za jedan dan, meni se pokazalo kao sasvim dovoljno.
Sad bih malo da se osvrnem na samo planinarenje. Bolje reči, kulturu planinarenja.
U prvom mom tekstu sam pisao o planinarskim društvima, učlanjenju, njihovim najavama akcija preko sajtova i sl. Ovde bih se osvrnuo na nešto na šta bih hteo da skrenem pažnju, kako vas planinara tako i vodiča.
Pisao sam posebne tekstove oko organizacije akcija i najviše oko samog prevoza i prevoznika. Susretali smo se sa raznoraznim prevoznim sredstvima, kako kombija, mini buseva do autobusa. Tu je bilo od dobrih do nekih krševa.
Hteo bih da apelujem na organizatore akcija da više povedu računa o tome sa kim prave dogovore oko prevoza i sa kakvim prevoznim sredstvima da nas planinare voze. Bitan je taj momenat možda ne toliko u odlasku koliko možda u povratku sa planinarenja, da imamo neki komfor u prevozu. Počev od klime do udobonosti i širine sedišta. Dosta znači kada se posle lepe i možda naporne akcije možemo ispružiti i odmoriti na putu do kuće. Sve ispod zadovoljavajućeg komfora je jedno mučenje koje nikome ne prija, a tobože smo uživali ceo dan u prirodi.
Akcenat bi stavio na nas planinare. Jedno od zlatnih pravila:
Uvek treba slušati vodiča i pratiti njegova uputstva. Znam. Ima nas raznih, pa i vodiča. Vremenom ćete vi sami prepoznati i na kraju odabrati vodiča sa kojim ćete ići na akcije. Ono što je sigurno bitno, a to je da nema potrebe da se izdvajate iz grupe i da idete ispred vodiča. Isto tako je važno da ispoštujete i čoveka ‘čistača“ kojeg je vodič odredio da prati kolonu na začelju. Često je to neki iskusniji planinar koji ima taj zadatak da se nađe pri ruci zaostalim planinarima i da vodi računa da se kolona ne razvuče. Imao sam prilike da doživim razne situacije vezano za ponašanje pojedinih planinara koji su sebi dozvoljavali takve stvari da idu ispred vodiča, da se izdvoje iz kolone ne javljajući se ‘čistaču’. Sve to zna ponekad napraviti pravu konfuziju na čitavoj akciji. Dolazilo je do “pucanja“ kolone, tj. prekida. Zadnja polovina grupe izgubi iz vida onu grupu napred. Pa onda se dozivaj, traži zaostale. Nastaje nervoza. Ljudi umorni.
Svega ima. To je toliko sastavni deo planinarenja da je to kod mene već postalo normalna pojava, a što na kraju i jeste. To sve nije razlog da se odustane od planinarenja nego je to što vam pišem samo razlog više da mi sami moramo biti disciplinovani i tolerantni. Trebate imati u vidu da nije lako vodičima da nas dvadeset ili trideset, na nekoj akciji, iskontrolišu. Tu je dovoljan jedan koji iskače iz normativa i da nastane problem.
Još jedna pojava koja je česta. Pratimo sajtove klubova i biramo akciju na koju ćemo da idemo. Informišemo se o svemu pa čak i o vremenskoj prognozi za taj dan kad idemo na akciju. Rešili smo se i prijavljujemo se. A onda, odjednom vreme se kvari i naprasno odustajemo od akcije najčešće dan pre akcije. Odustaje se ne samo zbog prognoze, već i zbog raznih drugih stvari. Ne kažem, ima dosta opravdanih. Ali…?? Onda opet ima i suprotnih situacija. Prijavljuju se na dan pred polazak. Često se dešava da budu popunjena mesta. Pa zbog toga nastaju nesporazumi kao recimo, ‘mene vodič izbegava’. Preporuka je da se prijavite barem na nekoliko dana pre polaska. Na neke akcije se ljudi prijavljuju danima, da ne kažem nedeljama ranije. Vodiči moraju da imaju vremena da ugovore prevoz za približno tačan broj putnika. Mada se dešava da i oni tu prave propuste u smislu toga da imaju velik broj prijava pa onda proširuju spiskove. Ja sam bio na jednoj akciji gde su napunili od planiranog jednog autobusa, čak tri. I naravno, sa tolikom brojem planinara nisu se mogli izboriti pa je akcija bila katastrofa.
O svemu ostalom mogla bi da se napiše jedna cela knjiga, ali mislim da je ovo dovoljno za nešto što bih istakao kao deo mog iskustva sa planinarenja.
Dok sam završavao ovaj tekst, u međuvremenu, sam obišao i penjao se na još mnogo lepih planina i destinacija. Nadam se da će toga biti još i još. O tom potom.
Zato Vas pozivam da se priključite vi novi članovi i vi koji ste tek započeli da krenete u nove avanture i da možda dostignete zavidne visine planinske.
Za Vas, iskustva napisao:
Nikola Bjelobaba
PD “Železničar“ Beograd
avgust 2017. godine