OD JEVREJSKE DEVOJČICE DO MAJSTORA SVOG ZANATA
Velika jugoslovenska i srpska glumica jevrejskog porekla Rahela Ferari rođena je 27. avgusta 1911. godine u Zemunu kao Marija Rozalija Bela Rohel Frajnd. Strahote Drugog svetskog rata zbog toga što je bila Jevrejka provela je na tavanu jedne beogradske kuće.
Iako je počela da glumi jako mlada na sceni novosadskog teatra, a zatim u pozorištu u Beogradu, slavu i esnafska priznanja stekla je tek u poznim godinama. Televizija joj je donela širu prepoznatljivost, jer su se sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka ređali filmovi i TV serije u kojima je ostvarila upečatljive role – “Grlom u jagode”, “Nacionalna klasa”, “Tesna koža”, “Davitelj protiv davitelja”, “Sivi dom”…
Bila je posve neobična žena čudesnog glumačkog žara. Kolege su znale da je neretko umela da bude oštra, neprijatna i gorka, ali iznad svega, surovi profesionalac!
Rahela Ferari je dobitnica Oktobarske, Sterijine, Sedmojulske i najviše glumačke nagrade “Dobričin prsten”. Ovo poslednje priznanje dobila je 1986. godine, kada je već dugo bila penzionerka Jugoslovenskog dramskog pozorišta, u svojoj 75-oj godini života, a osam godina pre smrti.
Tim povodom, u intervjuu koji je dala čitaocima jednog našeg tada popularnog nedeljnog lista, vratila se za trenutak u doba kad je kao jevrejska devojčica na obali Dunava u lepom dekoru starog grada Zemuna sanjala ono što su njeni vršnjaci živeli.
O svom detinjstvu, glumi i uopšte o životu, velika dramska diva Rahela Ferari je u tom razgovoru ovako govorila.
O glumi…
Oduvek sam želela da budem glumica. Kad sam bila dete tamo gde smo stanovali bio je jedan obronak, jedno patuljasto drvo, nezaboravak pored reke. To je bilo moje carstvo, moj teatar. Popnem se na drvo i gledam oblake. A oni su čas ovce, čas konji, pa onda vitezovi, zmajevi… Sve se odvija preda mnom kao film i ja, oduvek, znam da sam predodređena za maštara. A bila sam neko čudno dete. U osnovnoj školi sedim i gledam svoje drugove i divim se kako oni sve znaju. Učiteljica pita koliko je dva i dva, a oni glat – četiri. Pitala sam se zašto baš četiri, ko se toga prvi setio i sve tako. Zanimljivo je da su svi videli da sam ja u nekom drugom svetu u kome dva i dva nisu uvek četiri, pa me nisu ništa ni pitali. A kad smo trebali da se preselimo u Novi Sad ja sam odmah znala kako izgleda. Zamišljala sam ga kao veliki svet iz koga izlaze ljudi. U Novom Sadu sam kao desetogodišnja devojčica prvi put otišla u pozorište. Gledala sam jednu operetu. Posle sam gledala još mnoro opera. Tako je bila jedna koja se zvala “Orlov”, pa jedan carski Rus, bilo je to pre rata, u sjajnoj uniformi sa epoletama peva “Ja palim svoju zadnju cigaretu”. Svi smo bili zaljubljeni u njega.
A ja sam se prvi put pojavila na sceni sa još dve devojčice takođe u opereti. Nešto smo se vrtele sa suncobranima i pevale. Ja sam pevala alt, ali nije mi se to dopalo. Htela sam, iako tako mlada, da igram majku. Već tada sam znala šta je vrednije, ali te uloge su uvek davali starijima. I kasnije mi se često događalo da poželim tako neku ulogu i da se čudim što niko ne vidi kako bih je dobro odigrala, ali nikad nisam htela da tražim. Sve ono što mi nisu dali ja sam odsanjala za svoj groš. Ostalo mi je mnogo neispunjenih želja. Trebalo bi mi još nekoliko života da ih sve ostvarim.
O cipelama…
Na sceni ne treba oponašati. Ako si talentovan, svi ti likovi žive u tebi, treba ih samo projektovati. Ne volim kad glumac kaže video sam tog i tog, govori tako i tako, pokušaću da ga oponašam na sceni. To ne valja. Mučim se oko nekog lika, da mi je da ga vidim, ali on se ne pojavljuje. A kad dođem do njega, kad ga zgrabim, odmah na ulici ga prepoznam u nekome. Kad otkrijete jedan lik on ide s vama ruku pod ruku, kao da je otelotvoren, stalno je uz vas. Nikako vas ne pušta. Onda znate da ćete napraviti kreaciju. Kad vas je zaokupio, kad ga dobro poznajete, kad je to vaše ogledalo, onda je dobro. Ponekad mislim, šta to znači biti glumac. Pa te gledaju, pa te vole, pa te hvale. Možda je to i malo nepravedno. Ima toliko ljudi koji su majstori svoga posla, a nikad ne dobiju nikakvo priznanje. Eto recimo obućari. Ja se bojim da kupim cipele. Obujete ih, izađete na ulicu, a one vrište, stežu, ne daju se, a nisu takve bile u radnji. Neke cipele su pravo uživanje, a ima cipela, sačuvaj bože, hoće da vam slome vrat, lepo vidite da imaju nešto protiv vas. Glumce ljudi hvale i nagrađuju valjda zato što ih zabavljaju. Ali, tako je to u životu, a ja nisam bog pa da mogu sve da sredim.
O nagradama…
Kad nekog pohvale to je tako lepo i čovek je tako srećan kao da si mu dao ne znam šta. Kroz ceo žieot on to čuva i drži na počasnom mestu. U jednom malom životu kao što je svaki ljudski život, svako ko je zaslužio treba da dobije priznanje. Ja sam lepo ispodobijala razne nagrade, a ima većih glumaca od mene. Divim se mnogim glumcima i lepo vidim da oni rade nešto što ja ne bih mogla, znači bolji su od mene. Ali, ako drugi tako misle, neka, neću ja da kvarim. Sve je drukčije dok čovek priželjkuje, dok se trudi da nešto postigne. Sad kad je to stiglo malo sam melanholična. Šta ću sad? Nije valjda ovo… ajde da ne spominjem. Neka seta mi je u duši.
O mladosti…
Ja sam Jevrejka. Za vreme rata sam bila u Jugoslaviji. Stalno smo se krili. Ja nisam jasno shvatila o čemu se radi. Bila sam tako mlada. Verovala sam da ne mogu da nestanem. Dešavalo se, naravno, da me zgrabi taj užasan strah, ali čim bi opasnost prošla ja sam ponovo pevala. Neki moj unutrašnji život me je grejao, pomagao mi da izađem iz svega toga. Ili je to bila mladost. Nisam sigurna da bi mi sada to unutrašnje bogatstvo mnogo pomoglo.
Mladost je lepa, ali, nećete mi verovati, nemam želje da opet budem mlada. Kao da nikad nisam ni bila. Kad me o tome pitaju, ja ispričam nešto o tome kako sam bila lepa, kako su se zaljubljivali u mene i to je istina. Ali, biti mlad nije tako lako. Dok sam bila mlada bila sam često ugrožena, ne samo u ratu. Putovala sam puno sa pozorišnom grupom. Bili smo u Senti, Novom Sadu, Somboru, Melencima. To je bila moja škola. Igrala sam sa žarom kao na najvećoj pozornici. Bila je to moja škola. A drugi su me gledali sa čuđenjem. I tako jednom, u Titelu, u nekoj prašnjavoj garderobi, još i sada se odlično sećam, brišem prljavo prozorsko staklo i mislim: „A što se ja ne ubijem?“ Mladost često hoće da bude tragična. Ja to razumem, pa i kad se mlad čovek ubije. To se nešto teško zgrušalo u njemu.
O sjaju…
Ja sam posmatrač, nisam glumac u životu. Teatar i teatarski sjaj pripadaju pozornici. Za mene kažu da sam u životu kao na sceni, ali to nije tačno. Poznajem puno atraktivnih ljudi od kojih učim. Ja sam njihov šegrt. Često me pitaju šta u meni ostane od svih onmh likova koje igram. Ništa. Uvek sam želela da dobijem neko svoje osobeno ime. Kao, glumica sa sto lica. To mi je bila čežnja. A imala sam, verovatno samo dva. Ali, čeznula sam za tim. Nije to baš ni tako lepo. U svakom slučaju, od svega toga meni nikad ništa ne ostaje.
Prema fragmentima iz intervjua datog „Radio TV reviji“ 1986. godine