ČUDAN PUT JEDNE KNJIGE
Malo je poznato da je divno književno delo Ljube Nenadovića “Pisma iz Italije” nastalo zahvaljujući knezu Milošu, koji je poznatog pisca poslao u Napulj da naplati dugove. Novac nije doneo, ali je knjigu ostavio u amanet brojnim generacijama.
“Pisma iz Italije” Ljubomira Nenadovića (1826-1895) spadaju u ona dela koja se lako i gotovo bez predaha čitaju. Tu su dati lepi opisi prirode, zanimljivi susreti i razgovori s ljudima, tu ima mnogo duhovitih primedbi i svega drugog što karakteriše duh i prirodu ovog našeg izvrsnog putopisca i što njegove putopise čini književno vrednim i zanimljivim.
Pa iako su mnogi čitali “Pisma iz Italije”, malo njih zna zašto je Ljuba otišao u tu zemlju baš u proleće 1851. godine. Sigurno je da bi je on kad-tad posetio, ali dvanaest pisama koja su docnije pronađena jasno govore zašto je Ljubomir Nenadović “nenamišljeno” krenuo u Italiju.
Ta pisma razmenjena su između Ljube, kneza Miloša i kneza Mihaila. U njima se govori da je knez Miloš, koji je tada živeo u izgnanstvu, ovlastio Ljubomira Nenadovića da ode u Napulj i naplati njegove dve menice od napuljskog kneza Leopolda od Salerna, strica tadašnjeg napuljskog kralja Ferdinanda II. Na osnovu tih menica princ Leopold dugovao je knezu Milošu 20.000 forinti. U svom delu Ljuba to ne pominje, pa ćemo ovde dati kratak izvod iz pojedinih pisama.
U pismu iz Hajdelberga, koje je napisano 11. februara 1851. godine, knez Miloš se obraća Ljubi i kaže:
Ljubezni Ljubomire, kako dobijete ovo moje pismo, odmah skupite sve vaše haljine i dođite ovamo u Hajdelberg, no tako se spremite kako ćete odavde upravo u Italiju poći. Ne šalite se ovamo kome da pišete od Vašeg društva ili kada dođete ovamo da što govorite dokle od mene ne dobijete moje dalše naloge.
Crnje od goreg
Posle ovoga nastaje dalja prepiska ove trojice. U pismu od 22. marta iste godine, Miloš piše svome sinu Mihailu:
A što mi pišete da je princ Salerno umro, uznao sam, no ja sam jošte za života tamo odaslao Ljubomira Nenadovića i sada očekujem svaki čas odgovor što je svršio posle smrti.
Najzad je stiglo Ljubino pismo koje je Miloš toliko očekivao. Ono je poslato 8. aprila i u njemu Ljuba obaveštava “Njegovu Svetlost” da je on u Napulju već deset dana i da je čuo da je princ umro nedelju dana pre njegovog dolaska. Zatim dalje on javlja da se “izdaleka” izvestio o njegovom stanju i video ko mu je nasledio dugove, ali mu je svaki kazivao crnje od goreg.
Najposle je Ljuba posetio barona Šelinga, koji mu je rekao da nema “nikakve nadežde da će se moći naplatiti”. Iz pisma se dalje vidi da je Ljuba čuo od svih da je kralj, čim je saznao koliki su dugovi njegovog strica, odmah naredio da se još pre deset godina princ stavi pod tutorstvo, pa je 1840. godine izdao uredbu u kojoj je “svima na znanje dao da će se svi dugovi koji su do te uredbe i godine učinjeni, isplatiti”.
Leopold od Salerna imao je godišnji prihod od 20.000 dukata, a kralj je rešio da mu se svake godine zadrži po 14.000 dukata, pa je proračunato da će se dugovi koji su napravljeni do 1840. godine isplatiti za dvanaest godina.
Stari dugovi
Te 1840. godine kralj je objavio da dugovi posle te uredbe neće biti priznati, osim ako bi kralj potvrdio i odobrio obligaciju princa Salerna… “I baron Šeling sleže ramenima”, obaveštava Ljuba dalje kneza Miloša.
Dalje on piše “da neće klonuti, nego će sve što uzmogne upotrebiti da bi se štogod izvadilo”. Zatim piše da će ako bude potrebno posetiti ženu Leopolda od Salerna, pa i kralja i “izložiću mu da sam ovde naročito od Vaše Svetlosti za to došao”. Iz tog pisma se vidi da je princ ostavio dug od 800.000 napolitanskih dukata.
Čim je knez primio ovo pismo, on odmah u svom pismu od 13. aprila odgovara ovako:
Ljubezni kumašine, Vaše pismo od 8. aprilija ispravno primio sam i sve sam uvideo šta mi pišete.
Zatim mu on napominje da se ogrešio što pre smrti prinčeve nije tamo dospeo i preporučuje mu da poseti kralja, pa ako nema nikakvog izlaza, onda da “proda obligacije kakvom Englezu ili Francuzu ili kome drago”.
U svom daljem pismu Ljuba izveštava kneza da je jedina nada da se on sam obrati lično kralju. Knez mu posle piše da menice preda knezu Mihailu.
Poslednja dva pisma razmenjena su između kneza Mihaila i kneza Miloša. Mihailo je javio ocu da mu je neki čovek nudio za obligacije od 20.000 forinti svega 2.000, pa ga moli da mu da uputstva šta da radi. Miloš mu je odmah odgovorio da ako ne može da ih proda barem za polovinu, a ono neka stoje “možda će prilika doneti da ćemo sami do kralja doći“.
Poznato je svega dvanaest ovakvih pisama, ali se u njima ne govori šta je na kraju bilo sa dugom. Ipak, na stranu ti dugovi, nama je zanavek iz Italije stiglo jedno lepo, dokumentarno delo Ljube Nenadovića.