ODANDE I ODAVDE
Dođoh ti jer sam snio dva sna različita
(sad sanjam sve ono što si ti sanjala
i sanjam kako me sanjaš),
jedan san za mene, drugi za tebe,
ali nije bilo baš tako: kroz oba ti prominu
s glavom u rukama, netrepnutih očiju
a za tobom buljuk jaganjaca i jarića,
pa bleju pa mekeću, klepeću zvoncima, greju.
Dođoh da te pitam treba li ti nešto,
da te ne bi zbog nečega nosio na duši,
pa greške i greh moraš ti da mi opraštaš
i odande iz života i odavde iz smrti,
jer grešan je onaj koji ne daje oprost,
a ne onaj koji opraštanje traži.
Ne znam šta da radim, sem što prčkam po nečemu
što je samo sećanje tog nečeg,
i plač mi je spomen nekog prošlog plača
i reči su mi odzivi nekih drugih reči.
Tražim te svugde gde mislim da ćeš proći,
odakle izlazi i tamo gde zalazi sunce,
ali nijedna svetlost do tebe da me doprati.
Makar da negde senku nađem tvoju zapalu,
pred nekom gradskom česmom, u nekoj bašti,
da mogu da je pokažem, prikažem, da je prepričam.
Nisi mogla da čekaš zajedno da ostarimo,
nisi se izgleda razumela sa životom,
prebrzo si potrošila brzinu njegovu
i pustila da ti nad glavom trava sada raste,
plot i taman temelj ti da budeš njen.
Da li si ti bila mali narod, mala zemlja,
da li ti je manjkalo reči, tesno bilo u pesmi
da bi te sabrali celu, da bi te razumeli svi?
Evo, sad opet tužim za tobom i plačem
i, oprosti što sve to polako
meni postaje radost, jedina svečanost.