Emir Kusturica o muzici: „Video sam Rock ’n’ Roll“

ROKENROL U OČIMA PROSLAVLJENOG REŽISERA

Iznenadio nas je kada se na tradicionalnom koncertu povodom Dana mladosti u hali Pionir pojavio na sceni sa grupom Zabranjeno pušenje. Oduševio je mnoge svojim tekstom „Pušenje ipak zabranjeno“ objavljenim u decembru 1986. u NIN-u.

 

Ovaj tekst je uzburkao Rock ’n’ Roll pa i širu javnost, a on je samo pisao o penicilinu. Mnoge je zaprepastila njegova odluka da se priključi grupi Zabranjeno pušenje i sa njom snimi ploču.

Sa nevericom čekani su koncerti na kojima će on svirati. A on je mirno svirao bas. Pričali su kako je on najbolji režiser među basistima i najbolji basista među režiserima… Da, to je Emir Kusturica, par godina pre raspada velike Jugoslavije. Emir koji u ovom tekstu priča o tome kako je zavoleo Rock ’n’ Roll, kao i uvek bez dlake na jeziku.

Otpor prema svemu novom, što dolazi iz daljine

„U mom životu ne postoji neki razvoj koji bih sada, sa ove vremenske distance, mogao da definišem kao neku prirodnu vezu sa Rock ’n’ Roll-om. Kraj u kojem sam živeo i u kojem sam odrastao pružao je upravo najprimitivniju vrstu otpora prema Rock ’n’ Roll-u kao nečemu što dolazi iz velike daljine i nečemu u šta ne treba vjerovati.

Rock ’n’ Roll direktnog, neposrednog izražavanja

Međutim, neosjetno, taj Rock ’n’ Roll je življen. Slušana je i pjevana na ulicama narodna muzika. Nepovjerenje prema novom je i kod mladih bilo na najprimitivniji a vrlo ekspresivan način izraženo. Ja sam zapravo na neki način poznavao i upoznao ulicu dosta dobro, a Rock ’n’ Roll, kao novi medij – medij kojim su mladi pokušavali da izraze neki protest, neki bunt i neki novi način mišljenja – sreo sam tek kasnije. Međutim, punk rock ’n’roll – dakle, rock ’n’roll direktnog, neposrednog izražavanja, izražavanja koje je pomješano negdje između poezije i muzike – doživio sam gledajući te junake iz svoje ulice i gledajući sve te autoritete koji su se nizali ispred mojih očiju.

Tek kasnije sam, slušajući i svirajući rock ’n’roll, shvatio da je to vrijeme bilo puno rock ’n’roll-a – bilo je puno pulsiranja, puno vrlo intenzivnog života i svega onoga što je sada dio Zabranjenog Pušenja. Prvo sam sve to diživio, pa sam tek onda posredovano shvatio da je to bio rock ’n’roll i to vrlo intenzivan, vrlo žestok.

Roling Stonsi su broj 1

Prvi put sam se sa samom muzikom sreo preko svojih rodica. One su bile u pubertetu, kupovale su ploče i meni se to jako sviđalo a nisam imao pojma o čemu se zapravo radi, niti sam mogao da imenujem čitavu tu stvar. Onda je došao period te prve rane mladosti kad se čovjek vrlo lako zakači za rock ’n’roll i ja sam u to vrijeme, sticajem sretnih okolnosti, upadao u društva koja su već tada intenzivno slušala i Stonse i sve ono što će meni, tek kasnije, u Pragu, preko jazz-rocka i jazz-a postati dio moje svakodnevice.

I danas slušam Stones-e. To je najbolji rock ’n’ roll. To su bijelci koji su preuzeli formulu ritma koji je crnačkog tipa. Njihove sve pjesme su pune ritma uz pomoć kojeg izražavaju neku osnovnu crtu koju ja tražim od rock ’n’roll-a – nešto što nosi, što pokreće, nešto što čini tu osnovnu formulu opstanka koja se zove pokret, bit pokreta.

Muzička iskustva u Pragu

Intenzivniji kontakt sa pravom muzikom imao sam u Pragu. Tamo ima užasno puno dobrih muzičara, svira se strašno dobar jazz, a i varijanta jazz-rock-a je vrlo prisutna. Jazz je tamo, na neki način, vječno u modi, jer ima puno dobrih muzičara kojima je ispod časti da mjenjaju tri, četiri akorda rock ’n’ roll-a, a dobro im je da prkose rock ’n’roll-om, jer vlasti ne vole rock ’n’ roll i onda su to nekako spojili. Zato su jazz-rock grupe tamo vrlo česte. Slušao sam ih dosta i tek sam tamo shvatio da svirati previše dobro znači ispunjavati neku tržišnu varijantu – potrebu društva.

Zbog toga mislim da je ono što su „Pištolji“ radili i ono što je punk pokret napravio bio izuzetan korak ka nekoj modifikaciji te upotrebne vrijednosti rock ’n’ roll-a. Punk vezujem za Čehoslovačku zato što sam tamo naučio da samo stav pokorenih može da bude: „vječno svirati lijepo i bez ikakve potrebe za protestom“. A ono što su radili Clash i Pištolji dovodim u vezu sa tim utoliko što mislim da rock ’n’ roll ne može da bude samo lijepa i dobra svirka i da njegova vrijednost ne može da bude mjerena isključivo onako kako se to uglavnom kod nas i na Zapadu radi, tržišnom vrijednošću: koliko se dobro proda toliko je dobro. To u svakom slučaju nije tačno.

Veza između Rock ’n’ Roll-a i filma

Vrlo je teško definisati rock ’n’ roll. Ja mislim da je to vrsta energije koju ljudi ili poseduju ili ne poseduju. Formulisati rock ’n’ roll je vrlo nesretno, kao što je, recimo, već sto godina nemoguće reći šta znači film. Međutim, tu neka veza postoji. A opet, s druge strane, ta dva medija idu nekako jedan protiv drugog. Obično su svi filmovi snimljeni o rock ’n’ roll-u slabi. Nikada nisam vidio dobro spojene te dvije stvari ukoliko to nije dokumentarno – snimak nekog Vudstoka ili nešto tako što ostaje.

Rock ’n’ Roll je potcijenjena djelatnost

Rock ’n’ roll muzika je potcijenjena djelatnost možda i zaslugom samih svirača. Tu je najgora i najpogubnija činjenica da su njihova svijest i ono što rade modelirani ugavnom svješću da svi moraju da budu najslavniji i da svi pucaju na to. Zato se lako i raspadaju. A zna se da najslavniji mogu biti jedan ili dvoje, a svi drugi su manje ili više slavni, zapravo manje slavni od njih.

Tako, ponavljam: ako moje učešće u rock ’n’ roll-u može da pomogne tome da se održi neko stanje duha koje nije ono koje komponuje da bi zahvatilo isključivo što širu masu… Nemam ja ništa protiv toga, ali kada prevladava takav duh kao što je recimo nedavno prevladao u filmu kod nas pa su svi tvrdili da su dobri samo oni filmovi koji su gledani – što nije istina – onda to ne valja.“

* Za tekst korišćeni segmenti Kusturičinog autorskog teksta objavljenog u časopisu „Rock“ juna 1987. godine