I SELA UMIRU, ZAR NE?
Vidiš li brdašce, što se skrilo,
tu mi je nekad selo bilo.
Znalo je tu samo da vrvi,
a sada nema mlade krvi.
Propala maija na ambaru,
a kofa se utopila u bunaru.
Nekada je tu pevao orkestar ptica,
a sada solira kukavica.
Gde je nekada pilo goveče,
sada voda nema za kog da teče.
Tamo gde su se zlatila žita,
pirevina se ponosno skita.
Otkad se vinogradima snaga uze,
nemaju vina ni za suze.
Zarobljeni u korovu
vape, mole i ljude zovu.
Tekli su tu potoci vina,
a sad se šepuri vrzina.
Ko da mi više nije drag,
ko nekad , kućni prag.
Ispod vajata jezive slike,
beživotno vise motike.
Toliki grobovi iskopani,
a njih nema ko da sahrani.
Da mi ranjena duša ne zebe,
ključ sam sakrio i od sebe.
Nemam kome i gde da svratim,
okrenem se pa se vratim.
Jedino je groblje imalo sreće,
samo je ono postalo veće.
Idem da bar tamo poljubim kamen
i da zapalim kućni plamen.
Dušom mi samo kolaju rane
suze su odavno već isplakane,
nije ovako bilo pre.
I sela umiru, zar ne?