SIN ZEMLJE
Teški smo Zemlji. Dugo me je
Kopkalo to osećanje. Rilo
Po meni, potkopavalo
Ovo malo mira
I sigurnosti. Kroz glas,
Kroz dah, kroz riku
Šumskih zveri – Zemlja
Se oslobađa nas.
Cvrkut ptica, otvaranje
Pupoljaka, mirisi
Poljskog cveća – tako
Nas Zemlja predaje,
Vraća nebu. I kao
Da pri tom žuri.
Zemlja ne zna, da bez nas
Ne postoji. Da bi bez
Nas bila gola
I uzaludna
Kao bilijarska kugla
Zauvek sletela
Sa meke čoje
Bilijarskog stola.
Duša: to je prostor u kome
Zemlja jedino postoji. Tu se
Ona kotrlja i okreće,
Oko sebe i oko drugih planeta.
Poslednje osećanje, ono koje
Umirućeg prevede iz ovog
U onaj svet – eto ivice
Provalije dublje
Od najdubljeg kanjona.
Zemlja to zna, i zato
Okleva: ne da nas sve,
I odjednom.
Ja sam ovde. Cvet
Krvavih latica
Otvorio se u meni.