TALAS
Sklopila sam ruke u zagrljaj,
I u daljini, gledajući brda,
Jedno, dok dišem – znam i osećam!
Nedostajem sebi kao što u tuđini
Zna nedostajati zavičaj i dom,
Kad zaboli setno praznina u nedrima
Jer duša nije otišla sa tobom.
Igra, zanos i odsutnost sanjiva,
To je nekad sloboda moja bila!
Da je sačuvam, k`o voda nemirna –
Opirala se divlje, pa usahnula.
Savladana padoh pod umorom i strahom,
Ukrotiše me dužnosti svete,
I načiniše krepku zemljanim prahom.
O, kako bih lako mogla vaskrsnuti ja,
Kada bih se samo u sebe zagnjurila!
Ali zbog preduge suše u očima,
Razbilo bi me kamenje na grudima.
U nespreman čas, kao što uvek biva,
Olujni će vetar podići talas od suza
Na kome ću opet do sebe da doplivam.