TRENUTAK VEČNOSTI
Duša zagrli srce nežno,
Ko da prstima pomiluje svilenastu kožu,
Što miriše na livadsko cveće
I rumene ruže, iz bašte,
Što izroniše iz moje bujne mašte…
Tada, zaustavi vreme,
Prst na usne stavi,
Reči zaustavi,
Nežnu muziku pusti,
Da se nemir smiri,
U mekoj sofi se opusti,
Korak u onostrano učini…
Pogledaj u oči do tebe,
Glavu na rame nasloni…
Pusti duši da sluša,
Šapat razuma nek ušuti,
Srce nek tiho kuca,
Nek se ne uzbuđuje,
A telo nek osećaje ćuti…
Ako duša ti, tada nešto kaže,
Uvidećeš da i moje srce kuca,
Ne zna da laže,
Videćeš, moje oči
Umeju da poskakuju,
Zahuktale misli da odaju,
Nenormalno u normalno
Da pretvaraju,
I znaćeš,
Prepustio sam se imaginaciji,
Izgubio pojam racionalnog
I prešao u svet transcedentalnog,
gde mogu da te volim,
nestvarnu…
Možeš da pretpostavljaš,
da znaš, ili osećaš,
telo ima želju veliku,
Iskrenu prirodnu,
Šapće drugom telu svoju malu tajnu
Talase prenosi
Pravi priliku
Da spoji uspomene i stvarnost…
Vizija se stvori,
Preko mosta,
Uz reku sporu, široku,
S one strane polja suncokreta,
Učini da se jedan konj galopira,
Noseći dva tela.
Uhvatio ritam nekog drugog života,
novom stazom krenu,
ponese tela u maglu
na horizontu…
Tela prepliću se, uvijaju,
Ko oblaci što se stapaju,
Predivni pejsaži promiču,
Sunce obasjava rosu na lišću,
U daljini raskošna duga,
obgrlila salaš, daleki neki,
Tajanstveni,
Gde nestadoše konji,
Gde nestade stvarnost…
Zapevaj tada stihove
„Ah sudba, moja sudba”
Što govore o duši koja gori,
Zbog srca koje reka razdvoji,
Što ni san ne može da spoji…
Videćeš,
Sve je bilo doživljaj,
Euforičan, uzbudljiv…
Činilo se da traje ko večnost…
Al’ kad se vratiš iz onostranstva,
Prošla su tek trenutak il’ dva,
I vratila se stvarnost,
Surova,
Što je ne razumesmo,
Ni ti ni ja…