SUDBINE PROGNANIH PORODICA IZ ISTOKA I KLINE
Bili smo u poseti kolektivnom centru interno raseljenih lisa sa Kosmeta. U beogradskom naselju Resnik svoje utočište pronašle su izgnane porodice Perović, Terzić, Puzović, Pituluć… Razgovarali smo sa nekima od njih i čuli njihove brige.
Velika tužna priča raseljenih Srba iz Istoka i Kline smeštenih u kolektivnom centru beogradskog naselja Resnik još nije okončana „svetlošću na kraju tunela“.
Dvadesetak kosovskometohijskih porodica i danas, posle 18 godina od proterivanja iz zavičaja, boravi u napuštenim i sada već krajnje neuslovnim oronulim barakama građevinskih preduzeća „Rad“, „Delo“ i „Jastrebac“. Mada je krajnji rok za ukidanje kolektivnih centara u Srbiji bio do kraja 2016. godine, koji je dobrim delom i ispoštovan, posao još nije sasvim dovršen. A primer su i ove kosovskometohijske porodice u Resniku.
Prema dogovoru sa Goricom Puzović suprugom i majkom dvoje dece, stanarkom ovih baraka, došli smo jednog popodneva u posetu stanarima kolektivnog smeštaja u Resniku. Nailazimo na upadljivo propale barake.
Barake neuslovne za život
Po ovoj vrućini, pojavila se i zmija ispred baraka koja je stanište našla u kamenjaru na samom ulazu! Kompleks baraka građevinskih preduzeća neuslovan je za dostojan život ljudi, jer su stare i propale, sa zajedničkim kupatilima udaljenim od baraka i zajedničkim hodnicima u kojima stanari drže obuću, odeću, a često im hodnici služe i kao ostava za kuhinjsko posuđe i slično.
Ovde borave i Perovići, Terzići, Gajići, Mašići, Zdravkovići… Gorica je invalid, ne radi i nema nikakvih primanja. Ona sa suprugom koji takođe nije zaposlen, kćerkom koja studira na Pravnom fakultetu u Beogradu, i sinom koji ove jeseni polazi u školu boravi u ovim barakama više od 17 godina. Kako su bez ikakvih primanja, Gorica kaže da žive od solidarnosti komšija, od donacija dobrih ljudi kao i od sredstava koje ćerka zaradi radeći povremeno uz studije. Sve je to malo i nedovoljno, ali drugačije nije išlo.
O zatvaranju kolektivnih centara
Sprovođenjem plana postepenog zatvaranja kolektivnih centara njihov broj je značajno smanjen. Prema aktuelnim podacima KIRS-a 1. jula ove godine je na teritoriji RS ostalo još 13 kolektivnih centara u kojima je smešteno 471 lice. Van Kosova i Metohije nalazi se pet kolektivnih centara sa 153 lica, dok je na Kosovu i Metohiji ostalo osam kolektivnih centara sa 318 lica.
Gorica se otežano kreće, samo povremeno je i ona radila. Ipak, nada je nije napustila… Veruje da će rešiti pitanje krova nad glavom za svoju porodicu. Veruje u sistem, jer, kako kaže, „imamo dobru poverenicu za izbeglice Svetlanu Višnjić u opštini Rakovica koja je spremna da pomogne i oko zbrinjavanja ovih porodica iz Istoka…
„Korektan je i predsednik opštine Rakovica, Vladan Kocić. Ali oni ne mogu da izađu nama u susret sa zahtevom da nam se izgrade montažne kuće, jer zemljište više ne pripada opštini Rakovice već Gradu Beogradu. Mi smo se obratili gradonačelniku Beograda Siniši Malom da odobri zemljište za izgradnju montažnih kuća nama preostalim stanarima kolektivnog centra u Resniku i nadamo se da će on imati razumevanja za nas“, kažu Gorica Puzović i Stojanka Pitulić, napominjući da bi gradnju montažnih kuća pomogao Komesarijat za izbeglice u saradnji sa nekom humanitarnom organizacijom.
Pitulići promenili 11 smeštaja
Preostalim porodicama ovog kolektivnog centra nuđena je mogućnost kupovine kuće sa okućnicom izvan ovog mesta, ali oni nemaju nikakvih sredstava da ulože, pa im to ne odgovara. Takođe su mogli da dobiju pakete građevinskog materijala za dovršetak gradnje, ali oni nemaju ništa započeto, pa je i to otpalo…
Gorica Puzović
Dnevni boravak porodice Puzović je jedna soba za sve, gde ćerka uči, sin se igra, suprug slika, a Gorica sprema hranu i vodi računa o domaćinstvu.
Ona nas je povela do komšinice Stojanke Pitulić, koja sa suprugom, sinom i kćerkom boravi u ovom neformalnom kolektivnom centru od 26. februara 2000. godine. Upamtila je Stojanka dobro ovaj datum, kada ih je po hladnoj zimi dovela policija iz Mirijeva u ove barake.
„Mi smo pre ovog smeštaja, posle napuštanja Istoka, boravili na jedanaest mesta u Srbiji. U Istoku smo radili i suprug i ja. On je radio u Vodovodu, a ja sam radila sedam godina kao blagajnik na Farmi svinja. Ovde radi suprug, a ja sam se tek nedavno zaposlila i radim za 20.000 dinara“, priča nam Stojanka.
Pitulićevi kćerka i sin su odlični đaci. Kćer je u Četvrtoj beogradskoj gimnaziji đak generacije, dok je u osnovnoj školi „Kosta Abrašević“ bila vukovac sa svim peticama. Sin je fudbaler…
„Nama odgovara ova lokacija, jer sin ima zdravstvenih problema i doktorka nam je rekla da ne bi trebalo da napustimo ovo mesto jer je tu ruža vetrova, čist vazduh i zdrava sredina što je važno za sinovljevo zdravlje“, ističe Stojanka Pitulić.
Autor: Slavica Đukić
Izvor: Jedinstvo