Đakon Nenad Ilić: Sve smo bliži provaliji

RAZGOVOR SA SVEŠTENIKOM

Sveštenik, režiser, pisac, autor stripova – šta sve nije đakon Nenad Ilić, čovek širokih interesovanja, okrenut pravoslavnoj veri i konstatnom promišljanju svakodnevice. Za razliku od većine sabraće u SPC, otac Nenad se ne ustručava da se odredi prema svetovnim stvarima i da svoje mišljenje podeli sa javnošću.

Đakon Nenad Ilić svoje stavove i mišljenja plasira putem društvenih mreža, što ga izdvaja od ostatka uspavanog sveštenstva.

U razgovoru za „Vesti“ objašnjava, između ostalog, da li Srbin može biti čovek druge vere, da li je Novak „zabludela ovčica“, zašto je Crkva laka na odlikovanjima i zbog čega smo na rubu provalije.

Nedavno je na Fruškoj gori otvoren prvi budistički hram u Srbiji. Kako objašnjavate to što ovo religijsko-filozofsko tumačenje ima sve više sledbenika među Srbima, da se čak spekulisalo da je Budino učenje „zavelo“ i jednog Novaka Đokovića?

– Ništa novo. Na Zapadu je to postalo masovna pojava još šezdesetih godina, pa i kod nas ih je bilo. U vremenu diktata efikasnosti ljudi su skloni da posegnu za onim što prividno daje instant rezultate. Mir braćo, mir u meni – razumljiv je poriv. Crkva ne nudi površna rešenja. Ne poziva mlade da uđu u duhovnu penziju, sigurnost i sentimentalnu izolovanost. Mi ne zaboravljamo da nema ozbiljnog duhovnog puta bez suočavanja sa rugobom smrti. Mi verujemo u vaskrslog Hrista koji je i nama ponudio vaskrsenje. Samo u okviru tog „finalnog rešenja“ mogu se pronalaziti pravi odgovori na svakodnevne probleme našeg života na zemlji. Za to koliko budizam utiče na Novakov život treba pitati njega. Mlad je čovek, traži sebe i nadam se da će naći pravi put.

Da li SPC prva treba da objavi da Srbin može biti i čovek druge vere, a ne samo pravoslavac?

– Najbolje je da to objavi taj Srbin druge vere. Iskustvo govori da kad Srbin primi drugu veru prestaje da bude Srbin. Često onda želi da uništi sve preostale Srbe kako se ne bi osećao izdajnikom. Kad ne ostane ništa da me podseća na izdaju – doći ću do svog mira, valjda tako misle

Novak je dobio orden Sv. Save prvog stepena, nedavno su se crkvenim odlikovanjima okitili i ministarka Zorana Mihajlović, čelnici BIA i EPS. Da li SPC ima jasan kriterijum za dodelu priznanja ili i tu ima politike „ko da više“?

– Očigledno je da je došlo do određene devalvacije davanja crkvenih priznanja i da to ima veze na prvom mestu sa finansijskim momentom. Ne bi bilo u redu da izjednačavamo sve dobitnike. Međutim, dodeljivanje priznanja onima koji će usmeriti državni novac na neke crkvene radove mora da se preispita.

Radite na seriji „Srpski kod“. Imaju li današnji Srbi svoj kod ili sve više podsećaju na Hazare?
– Projekat „Srpski kod“ zasnovan je na razlaganju našeg identiteta na njegove komponente. One nemaju svi istu težinu i važnost, ali su dragocene za našu posebnost. U kratkim petominutnim TV epizodama obrađuju se i Sveti Sava i Marš na Drinu i Studenica i Kosovo i Kraljević Marko i Tesla i Njegoš, ali i čvarci, vašar, vile i vampiri. Uz učešće mladih jutjubera te epizode se nude i interakciji na internetu. Komentari, glasanje… Moramo da prestanemo sa tradicijom matorih sentimentalnih nacionalista i nezainteresovanih, ali intuitivno nacionalno opredeljenih Srba. Grupi nas koji se bave verskim i nacionalnim temama veliki je izazov bio ispitivanje nacionalnog identiteta kod mladih. Dok drugi narodi ne odustaju od svojih nacionalnih karakteristika i vrednosti, u jednom delu naše intelektualne ili pseudointelektualne javnosti borba za očuvanje srpskog nacionalnog identiteta se doživljava kao „plemenski primitivizam i ostatak prošlosti“.

Treba li SPC da se uključi u unutrašnji dijalog o Kosovu i Metohiji? Neki smatraju da je poziv predsednika Vučića samo pokušaj da podeli odgovornost za predaju „srca Srbije“?

– Stanovište SPC je oduvek jasno i nepromenljivo. Pre bih postavio pitanje da li je državna vlast spremna da se priključi crkvenom i narodnom kosovskom zavetu? Crkva i narod su stariji od državne vlasti. Ne radi se tu čak i o nečemu što bi se rešavalo referendumom. Naši preci su svoj glas dali, a brojniji su. Da mi presečemo lanac nasleđivanja i odlučimo u ime svojih potomaka, mi ovakvi kakvi smo sada – kakav bi to veličanstveno samoubilački čin bio! Kosovo je u nama i nema te operacije odstranjivanja koja može biti uspešna. Ako bismo mogli da zamislimo uspeh takve operacije, morali bismo da zamislimo i nestanak srpskog naroda.

Kada bi kojim slučajem Radoje Domanović vaskrsao, da li bi pomislio da današnji Srbi žive njegovu Stradiju i slede slepog Vođu? Ili možda naš Vođa nije slep, već su to njegovi sledbenici „zakucani“ pred TV ekranima dok gledaju „Zadrugu“ i slične rijalitije?

– Vođa je duhovno slep, kao i njegovi prethodnici. Važno je samo da se na sav glas viče kako smo krenuli u drugom pravcu. U stvari – sve smo bliži provaliji. Ko će nas zaustaviti? Rijaliti zvezde sigurno neće.

Kada ste 90-ih bili u dilemi da li da idete u dobrovoljce ili u crkvu, šta je prelomilo da nađete pravi put? Šta ljudima savetujete kada se nađu na sličnoj životnoj prekretnici?

– Radilo se o mom ličnom izboru. Odlučio sam prema sopstvenom daru i okolnostima. Izabrao svoju najvažniju službu. Pravi junaci nisu morali da biraju. Nemam pravo da savetujem, mogu samo da svedočim.

Od pozorišta do crkve
Pre nego što je u 34. godini upisao teologiju na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu, Nenad Ilić, rođen u Beogradu 1957. u porodici lekara, već je imao diplomu Fakulteta dramskih umetnosti i uspešne režije pozorišnih predstava. U još ranijoj mladosti upisao je arhitekturu, ali je od nje ubrzo odustao. Autor je romana „Carigradski drum“ i stripa o životu Sv. Save. Paralelno dok piše snima dokumentarce, služi kao sveštenik u crkvi na beogradskom Novom groblju. Oženjen je glumicom Vesnom Lončarević, koja je po krštenju promenila ime u Anastasija. Imaju četvoro dece – Pavla, Jelisavetu, Bogdana i Nataliju.

Izvor: Vesti-online.com