MRZEO JE SVOJ IZGLED
Šesnaestog avgusta navršilo se 40 godina otkad je ovaj svet napustio Elvis Prisli, „kralj rokenrola“ i prva planetarna zvezda koja je pokorila dotadašnju muzičku scenu kao nikad niko pre. Ipak, kao što to obično biva, iza ogromne popularnosti krilo se veliko nezadovoljstvo.
Vrtoglavi Elvisov uspeh, na koji kao dečko iz provincije nikako nije bio pripremljen, uzeo je svoj danak u vidu konzumiranja alkohola i droge, od čega je i umro u 42-oj godini života. Sjaj i glamur neprikosnovene muzičke zvezde na podijumu, van scene su zamenjivali periodi nervne rastrojenosti mentalno nestabilnog mladića, koji je mrzeo sebe i svoj izgled, sa jednim posebnim kompleksom od kog je patio čitavog života.
Da je Elvis bio večiti dečak u telu nedozrelog mladića govore i brojni intervjui njemu bliskih prijatelja, inače doktora psihijatara, kojima se poveravao daleko od svetala reflektora i frenetičnih obožavalaca. Posle njegove smrti, oni su se redom utrkivali koji će pre da iznese nepoznate stvari iz pevačevog života, naravno, koliko im lekarska etika to dozvoljava, sve u svrhu objašnjenja okolnosti pod kojima je „kralj rokenrola“ tragično okončao svoj život.
Tako su se mnogi poklonici muzike koju je izvodio veoma začudili kad su saznali da je Elvis Prisli najviše patio od kompleksa debljine. Nije mnogo jeo, ali šta god bi pojeo gojilo ga je. Imao je toliki strah od debljine, da se bojao da se pojavi pred publikom na otvorenom mestu ili stadionu. Ako se tome doda njegova detinja priroda, očita psihologija „dečaka od 40 godina“, onda je jasno zašto je Prisli bio nezreo i neuravnotežen u vreme kada se to od njega nije moglo očekivati.
Takva nesigurnost i nezrelost pojačavale su druge komplekse koje je uzaludno nastojao da odstrani drogama. Kratko vreme posle uzimanja droga osećao se jak kakav je želeo da bude, a onda bi opet padao u depresiju i opet se vraćao drogama.
Doktor Mouk Vilijams bio je lični Prislijev psihijatar i čovek kome se slavni pevač obraćao, otvarajući dušu i srce.
„Jasno je da ne mogu da govorim šta mi je pričao i šta ga je najviše mučilo“, rekao je jednom prilikom dr Vilijams, psihijatar sa Floride.
„To je privatna stvar koju vam neće kao profesionalnu tajnu ispričati nijedan lekar. Ali bilo je dovoljno ući u Prislijevu kuću „Grejslend“ u Memfisu, pa po načinu kako je nameštena zaključiti kakav je bio. Dovoljno je bilo pogledati životinjice od keramike koje je ređao po policana na zidovima, zatim malo ogledala u kući i samo jedan portret, dok su drugih 15 ležali u podrumu, pa da shvatite kako sebe nije voleo da gleda, kako je bio duboko uveren da je ružan i debeo, što je sve bio dokaz da je detinjast i nedozreo! Toliko igračaka od keramike po policama dokazuje njegov strah od ljudi i poverenje u životinje“, zaključio je psihijatar Vilijams u jednom intervjuu nedugo posle „kraljeve“ smrti.
Doktor Džejms Makonel, nekadašnji profesor psihologije na Mičigenskom univerzitetu, u potpunosti se slaže sa ovim zaključcima dr Vilijamsa.
„Elvis je bio sklon debljanju, ali je uživajući droge, još više bio naduven. Radio je mnogo, pa je često i na nervno] bazi jeo mnogo slatkiša. Znam sigurno da ljudi koji bi silom želeli da izgledaju drugačije ne vole da se vide u ogledalu, a Elvis je gotovo sva ogledala sklonio u kući. Njegova soba je ličila na sobu dečaka od 10 godina, toliko je u njoj bilo figura nalik na igračke. On je jednostavno hteo silom da zadrži uspomenu na detinjstvo kada mu je bilo najlepše, kada se najmanje bojao ljudi i kada su ga roditelji štitili“, isticao je dr Makonel.
Psihijatar Žan Rozenbaum dao je nešto dublju psihološku analizu Elvisa Prislija.
„Elvis je tipičan psihološki primer američkog mladića iz provincije koji je preko noći stekao slavu i novac, ali ne i psihičku sigurnost, jer je promena bila prebrza i prevelika za njegovu provincijsku i detinju psihu koja se našla u vrtlogu biznisa i filmske metropole, gde te udarci očekuju sa svih strana. Znam sigurno da se nije toliko gojio dok mu majka nije umrla. Kada je ona umrla, za koju je bio bezgranično vezan i koja mu je bila glavni psihološki oslonac u životu, on je postao previše zastrašen, pa je jeo do iznemoglosti. Nije mogao da ce zaustavi u jelu, jer je to postao mentalni problem. Kao da je jelom hteo da zameni majku! Umreo je, a da nije ni odrastao“, kazao je psihijatar Rozenbaum.