Lik i simbol goluba u Svetom Pismu

BOŽJA PTICA

Kao znak bezazlenosti, mirnoće, smirenosti i elegancije, simbol goluba postao je novozavetni simbol mira. Lik goluba dolazi od stvaranja do nas kao svedok nečeg novog, čistijeg i savršenijeg. Crkva je za molitvu, a golub za nebo.

U Starom Zavetu imamo dosta mesta na kojima se govori o golubu kao vesniku, simbolu novog sveta i nove zemlje pročišćene vodom. „I stvori Bog… sve ptice krilate po vrstama njihovim.“ (1. Moj. 1, 21)

Patrijarh Noje, koji bi izabran sa svojom porodicom da preživi potop, kao prasliku krštenja uvede po naredbi Božijoj u lađu koju je sačinio od drveta gafera, životinje po svojim vrstama muško i žensko. Među tim životinjama bili su golubovi „po sedam, mužjaka i jednu ženku njegovu, da im se sačuva sjeme na zemlji“ (1. Moj. 7, 3).

„I bi potop na zemlji za četrdeset dana; i voda dođe i uze kovčeg i podigne ga do zemlje.“ (1. Moj. 7, 17). Nakon potopa „Bog se opomenu Noja i svijeh zvijeri i sve stoke što bijehu s njim u kovčegu; i posla Bog vjetar na zemlji da uzbije vodu.“ (1. Moj. 8, 1). „I stade voda opadati na zemlji.“ (1. Moj. 8, 3). Ustavivši se na planini Araratu Noje otvori poklopac, „pa pusti i golubicu da bi vidio je li opala voda sa zemlje.“ (1. Moj. 8, 8). „A golubica ne našavši gdje bi stala nogom svojom vrati se njemu u kovčeg, jer još bješe voda po svoj zemlji i Noje pruživši ruku uhvati je i uze sebi u kovčeg.“ (1. Moj. 8, 9).

Zar ovo nije prvi primer zapisanog golubarstva posle potopa, zar se nisu sreli čovek i ljupka ptica koja mu pomaže u javljanju, u proveri. Čovek kome je potrebno da se osloni na tuđa krila i tuđe oči, da time pogleda novorođeni svet, novokršteni, novopogruženi svet koji izranja iz vode kao simbola čistoće, da dočeka obećanog Hrista.

„I predveče vrati se njemu golubica, i gle, u kljunu joj list maslinov, koji bješe otkinula, tako pozna Noje da je opala voda sa zemlje.“ (1. Moj. 8, 11). Kao zahvalnost za brigu koju joj je čovek pružio, ona njega obavesti i obradova, te bješe prvi svjedok, kao kum na krštenju, novorođene zemlje. Već tada je ta mala ptica zauzela veliko mjesto u hijerarhiji ptica; čista, dobroćudna, lijepa, plahovite naravi.

U Zakonu Mojsijevom, koji ga dobi na Sinaju, govori se o prinošenju upravo goluba kao žrtve paljenice: „Ako li hoće da prinese pticu Gospodu na žrtvu paljenicu, neka prinese žrtvu od grlica ili golubića.“ (3. Moj. 1, 14).

Pošto su se žrtve prinosile redovno, te je postojala potražnja za tim „sitnim“ žrtvama, kao što je golub, onda je moralo postojati i uzgajalište, to jest, postojali su ljudi trgovci koji su gajili i prodavali golubove u hramu i od toga živeli. To je početak organizovanog, komercijalnog uzgoja golubova. Verovatno su se ti trgovci nadmetali ko će da ima što ljepšeg i što krupnijeg goluba, jer su takvi golubovi bili ljepši za oko, a krupniji za žrtvu.

Te trgovce Hristos isteruje iz hrama: „I uđe Isus u hram Božiji i izgna sve koji prodavahu i kupovahu po hramu, i ispremeta stolove onih što mijenjaju novce i klupe onih što prodavahu golubove.“ (Mt. 21, 12).

Nisu oni isterani zato što su bili ljubitelji golubova, nego zato što su se bogatili u hramu, jer reče: „Dom moj, dom molitve neka se zove; a vi načiniste od njega pećinu razbojničku.“ (Mt. 21, 13).

Crkva je za molitvu, a golub za nebo.

Golub kao simbol bezazlenosti, mirnoće, smirenosti, elegancije postao je novozavetni simbol mira: „I krstivši se Isus iziđe odmah iz vode; i gle, otvoriše mu se nebesa i vidje Duha Božijega gdje silazi kao golub i dolazi na njega.’’ (Mt. 3, 16).

Lik goluba dolazi od stvaranja, Noja, žrtvovanja i Bogojavljenja do nas kao svedok nečeg novog, čistijeg i savršenijeg.

Prema zapisu protonamesnika Dejana Zeljkića, strastvenog golubara