IN MEMORIAM
Slavni jugoslovenski i srpski glumac Ljubiša Samardžić preminuo je u 81. godini. Legendu domaće kinematografije pamtićemo po izuzetnim filmskim i TV ostvarenjima, u kojima je obično igrao prostodušnog čoveka sa ovih prostora.
Televizijska serija koja je Ljubišu Samardžića vinula u sam vrh popularnosti i tu ga zauvek održala, bila je hit komedija Siniše Pavića „Vruć vetar“, u režiji Ace Đorđevića. U samo deset epizoda koliko je trajala, Ljubiša je za pamćenje dočarao lik običnog čoveka iz naroda Borivoja Šurdilovića, koji nizom komičnih okolnosti upada u nemilost svakodnevice.
Serija je kod nas emitovana u prva tri meseca 1980. godine, a kasnije je prikazivana u Češkoj, Rumuniji, Bugarskoj, Austriji i Mađarskoj. U ovoj poslednjoj je „Vruć vetar“ proglašen i za najbolju televizijsku seriju svih vremena!
Neverovatna je bila popularnost glavnih likova serije „Vruć vetar“, naravno, najveća je pripadala glavnom nosiocu. Ljubiša Samardžić je do tada već bio afirimisan glumac srednje generacije, ali su ga posle Šurde zapamtili apsolutno svi.
U jednom intervjuu koji je dao „Radio TV reviji“ i novinaru Zoranu Prediću polovinom 1980. godine, dakle odmah po prikazivanju serije, objašnjavao je kako je došlo do toga da zaigra lik Šurde, koliko se privatno razlikuje od njega, kako je sarađivao sa glumačkom ekipom, ali i kako je preko noći odlučio da postane filmski glumac i zašto se zbog te odluke nikada nije pokajao!
Ovako je tada govorio veliki Ljubiša Samardžić…
“Uloga Šurde nije pisana za mene i sa tekstom sam se upoznao tek kad mi ga je ponudio Aca Đorđević. Dopao mi se tekst, a takođe i Šurda, iako ne odgovara meni i mojoj prirodi. Privukao me je i pored toga jer traži neko čeprkanje po meni samom. Iznutra.”
U čemu se to Vi razlikujete od Šurde?
“U svemu. Pre svega, ja sam temperamentniji od Šurde, ja sam radniji, odgovorniji… Šurda je nespretnjaković.”
Ipak, uspeli ste da mu uđete u dušu…
“Jeste. Upoznao sam se kroz tekst sa svim situacijama u koje je Šurda upadao. Pokušao sam da u sebi i na sebi nađem neke osobine koje će biti elementi na kojima treba graditi taj lik. U jednom trenutku shvatio sam da je najbolje ako ga igram potpuno, celim telom, okom, glasom, da ga izvajam. Ne znam koliko sam u tom uspeo, ali znam da sam neke svoje mane uspeo da pretvorim u kvalitete koji su ušli u taj lik. Mnogo mi je pomogao i Aca Đorđević koji me je često kanalisao pravim putem.”
Da li je Šurda za vas, i pored svih svojih mana, u suštini pozitivan lik?
“Imam ja puno razumevanja za Šurdu jer takvih ljudi ima puno. On je u svojoj suštini pošten. On voli da malo radi, da ne savija grbinu, to jest leđa, da se ne potuca po vetrovima, olujama i kišama, voli on, kao i mnogi ljudi, da mirno popije svoje dve-tri kafe pre podne, jer ima nizak pritisak, šije odelo po šest meseci, ide u bioskop od tri do pet… On je, po meni, jedna fantazija bez pokrića.”
Igrali ste razne vrste ličnosti. Šurda je junak humorističke serije. Da li to znači da se vraćate komičnim ličnostima kojima ste i započeli karijeru?
“Verujte da nije lako raditi komiku. Ali atmosfera je bila toliko radna i zdrava, iako je posao trajao drugo, osam meseci, da sam uspeo da savladam lik. Žao mi je što sam tokom tog rada morao da odbijem dve ponude za dva filma. Lik Šurde bio je za mene primamljiv, bio je to jedan izazov.”
Ipak, može li se reći da Vam je komika pravi fah?
“Ja sam protiv toga da se neko “fahira”. Ja sam krenuo sa jednom karakternom komikom u “Prekobrojnoj”, pa sam radio jedan ozbiljan lik u “Kozari”, dakle bio sam već na samom početku raznolik. Igrao sam u filmu “Štićenik”, zatim u seriji “Kuda idu divlje svinje”, igrao sam u “Dimitriju Tucoviću”, dakle najraznovrsnije uloge koje nisu uvek bile komične. Posle svega toga dobio sam sada jednu ulogu koja po meni nije komična, jer je za mene “Vruć vetar” jedan serijski roman u nastavcima. To nije bukvalna komedija.”
Prvi put radite sa Acom Đorđevićem?
“Prvi put, i veoma sam zadovoljan. I saradnja sa kolegama glumcima bila je izuzetna – sa Radom Savićević, Čkaljom i Žikom Milenkovićem. Bio je to divan rad i nisam osetio osmomesečne napore.”
Igrali ste na malom ekranu i sada ste ponovo junak TV serije. Zar Vi niste, pre svega, filmski glumac?
“Spadam u one koji se plaše televizije. Bojim se permanentnog eksploatisanja jednog lica na malom ekranu. Mislim da glumac koji ima stalnu popularnost mora uvek da vodi računa o tome kako će i kada prihvatiti određenu ulogu. Zbog toga je za mene film i dalje primaran, jer se preko filma ne može nametati gledaocima. U bioskopsku dvoranu ulazi samo onaj ko želi da vas vidi.”
Mnoge vaše glumačke kolege, igrajući na malom i velikom ekranu, često izjavljuju da je pravi glumački posao na pozorišnim daskama. Spadate li Vi među njih?
“Ja sam počeo na “daskama” u Jugoslovenskom dramskom u Beogradu. Imao sam stipendiju Ateljea 212 Bojana Stupice i kada se pojavio film “Prekobrojna” morao sam da se odlučim: pozorište ili film. Bojan je to tražio do mene, jer tada nije moglo, kao danas, da se radi i jedno i drugo. Odabrao sam rizik i krenuo u avanturu, jer me privlačila. Bojan Stupica mi je dao 24 sata da se odlučim. Sećam se da nisam spavao cele noći i sutradan sam došao kod njega i odlučno rekao: film!”
Da li ste se nekad pokajali zbog toga?
“Nikada. Vremenom sam shvatio da se na takav potez mogu da odluče snažne ličnosti. Samostalnom profesijom ne mogu da se bave slabići. Mali je broj snažnih ličnosti i na filmu i u pozorištu.”
Zar ne osećate nekad nostalgiju za pozorištem?
“Ne. Kada je osetim, odem u pozorište kao gledalac.”