MOGLI SMO I VIŠE I BOLJE
Sećanja gradom protiču
u tišini duše,
jutra mirišu na tebe
i bude me iz sna verovanja
dok dolazi istina svanuća.
Na raskrsnici života
prepliću se misli
i nespokoj prolaznosti.
Na krilima vetra
sa toplinom vremena
nekada sam sanjao
blizu tebe na jastuku
gde ljubav je spavala,
a noć gutala tajne.
Na bulevaru ljubavi
strepnja novog iskušenja
pogled utehe i nedorečene reči.
Sada između nas horizonti,
ljudski nemir duboko urezan
u godine koje vreme briše
i koje polako nestaju.
Verovatno smo mogli
i više i bolje,
ali izgubismo se
u ogledalu samoće…
Večeras, puštam muziku da me vodi
u ugao kafanskog stola
gde potiskujem vreme.
Dok uz vino pesma Cigana me dira,
Ti kao Ti, nestaješ sa maglom sudbine,
Ja kao Ja, lutam sam i nestajem.