LEGENDA KOJA TRAJE
U više svojih intervjua, na specifičan način je o turbulentnom životu govorio Toma Zdravković, popularni pevač setnih pesama koje je pretežno sam stvarao. Skroman i tih, često je o svakodnevnim događajima ispovedao iz svog dečačkog srca.
Poslednjeg dana septembra 1991. godine estradnu i životnu scenu zauvek je napustio neponovljivi Toma Zdravković.
I nakon nepunih trideset godina, legenda o najvećem boemu među pevačima i velikom ljubitelju pesme, kafane i žena, ne bledi niti prestaje da živi. Štaviše, kao da je iz godine u godinu sve jače sećanje na Tomu, zahvaljujući pesmama uz koje piju, pevaju i plaču sve generacije.
Rođen sam u selu Pečenjevci blizu Leskovca u porodici mesarskog radnika sa petoro dece. Bili smo veoma siromašni. Zato sam valjda, bio večito tužan, ali pevao sam nepresteno, u svakoj prilici, što je mnogima izgledalo čudno a mom ocu neshvatljivo. Kada sam završio osmogodišnju školu otisnuo sam se u svet. Da, Leskovac je za mene tada bio daleki svet, nepoznati i opor, ali nisam odustajao od namere da se probijem, na pošten način, pa makar me to stajalo natčovečanskih napora.
***
O kompleksima
U to vreme sam strašno patio od kompleksa neobrazovanosti. Istina, školu nikada nisam voleo. Uvek sam smatrao da je škola jedna grozna gnjavaža. Ali sa godinama sve više sam uviđao koliko sam šupalj, nekako i prazan. Moj kompleks se naročito uvećavao u danima kad mi komponovanje nije išlo od ruke. Naime, ja sam bio uobrazio da sam jedini čovek u zemlji koji za pet minuta može da napravi pesmu koju će onda za mesec dana slušati cela nacija. Mislio sam da sam pravi umetnik. Znao sam čak i često da se rasplačem od milja i sete nad mojim stihovima i muzikom. Tako sam u trenucima kada mi ništa dobro nije na pamet padalo, pomišljao da sam gotov, da je svršeno sa mnom. Tada sam shvatio da napuštanje škole i nije moj najpametniji potez u životu.
***
U mladosti sam bio iskompleksiran. Verovao sam da sam bio ružan. To me je tištalo. Ono što mi priroda nije podarila, morao sam da nadoknadim na drugi način. Zato sam počeo da pišem stihove i da komponujem. Da sam bio razmaženi lepotan, siguran sam da ne bih učinio sve što sam kasnije postigao.
***
Mi sa estrade živimo jedan pravolinijski život, malo znamo, malo čitamo. Opsednuti sobom, gubimo osećaj za realnost i onda ti se dogodi da onako pun sebe odeš malo u prošlost, pročitaš o ljudima koji su nekada, kao i ti, mislili da se sve oko njih vrti, i sa užasom shvatiš da za te ljude nikada nisi ni čuo, i da ista sudbina čeka i tebe.
O dobroti
Valjda sam u mladosti video u filmovima ili pročitao i u knjigama o pozitivnim ličnostima i dobrim ljudima. Voleo sam da igram dobrog čoveka, da ljudima činim, da nekom kupim sto karanfila, jaknu, da načinim neku ludost koja za druge nije normalna. To mi je prijalo… Pare su mi služile da se zabavim, jer me je sve interesovalo. Ako se nađem u društvu gde se kockalo – to me zanimalo. Ali, kockao sam se van svakog sistema. U tim krugovima se govorilo da sam najveća ovca koja se rodila za kocku i to je verovatno istina. Dok oni igraju za pare, ja se zabavljam. I kad nisam imao para, bio sam miran i srećan…
***
Vidim njih pedesetak ljudi u gledalištu imaju za mene osmeh, pozdrave me, popričaju i ja pevam za tog gledaoca u publici, jer ako voliš ljude ne možeš u publici gledati ljude kao masu koja plaća ulaznice a ti si kao Bogom dan da ih zabavljaš… Od malih nogu nastojim da budem čovek koji voli i zato je pravo da pare koje zaradim potrošim sa tim istim ljudima… Zato ja uvek imam para i nikad ih nemam…
***
Ja sam uvek voleo ljude i verovao im. Mislim da su i oni voleli mene i verovao sam da sam dobar čovek ako im pomažem. Ili sam želeo da to postanem, ili da sebi dokažem da jesam.
O publici i pevanju
Nije u pitanju samo muzika – ljudi znaju šta sam sve radio, proživeo. Oni počinju da se identifikuju sa tobom, da te zato vole. Ta mlada generacija, recimo, ne misli da sam ja šašav čovek. Ali, njima takva sloboda prija, jer oni vole ono što štrči, što nije obično. Ne radim ja to što sam napravio neki scenario kako ću živeti u narednih 20 godina života, ali sam sve činio instinktivno i to se ljudima svida. I među publikom i među kolegama me ne uzimaju ozbiljno, ali me zato vole. Ima, doduše, ljudi koji me smatraju za budalu, da nemam para, da sam pijanac, ali u suštini i to je deo onog što jesam. Malo otkačen sigurno…
***
Ja bih strašno voleo da mogu da objasnim život. Ne mora to da bude kroz pesmu. Verovatno je to nemoguće, da sam u zabludi, da lupam gluposti. Nije važno da li ja to mogu, što to ne umem, što nisam dovoljno obrazovan. Važna je ta moja želja. Važno je da postoji i ja se nje ne stidim. Mogu da budem i najveći dripac na svetu, a da istovremeno najdivnije osećam neke stvari koje druge ljude i ne dotiču. Ti moji pokušaji, koliko uzaludni, toliko su valjda i simpatični, jer su iskreni i pošteni. Zato me moja publika i voli…
***
Da sam ja publika nikada ne bih slušao Tomu Zdravkovića, a narod to voli, on je dobar, ali ja sebi ne valjam… i što da se lažemo, ja muziku pravim zbog ljudi. Kad bih komponovao isključivo za sebe, onda bih pevao u kupatilu i nigde više. Narod kaže ko peva zlo ne misli, a ja dodajem – ko peva ne laže… Nisam nikada varao i zato tako dugo trajem… Ja ne pevam tuđi, već svoj život, istinu, a ona se skupo plaća i skupo naplaćuje…
***
Često sam se pitao – zašto me vole mladi? Valjda zato što ovaj čiča ume da gleda i peva, a da ne laže. Mladi hoće da se zabave, da se olakšaju uz moje pesme, da se uz njih opiju i zabave. I ne znaju šta ih vreba kasnije ako nastave sa kafanom. Oni u mojim pesmama nalaze boemstvo i priliku da se ižive. Da malo liče na čudnog Tomu Indijanca. Oni u tim pesmama nalaze olakšanje svojih drama, nezadovoljstva. To im je potreba, da dramu prime uz priče, zabavu sa opuštanjem. Kad bi moju pesmu primili kao istinu, odmah bi je šutnuli. Kao zabava može – teško, kao istina. Pesma – tek da se ispucaju. Sutra malo boli glava, ali nema veze. Važno je da su svoje besove izduvali… A ja sam, što se tiče gluposti prema životu, uvek bio u prvim redovima. Nisam bio u šablonu, ni u životu ni u pesmi. Pevao sam onako kako sam živeo, bez podilaženja i laganja.
***
Nisam toliko ćorav da na svojim koncertima ne vidim kako i mladi i stariji veruju u ono što im pevam, šta im poručujem. A to je baš iz duše. Iz duše jedne romantične budale. Kažem zato što je u ovim godinama budalasto biti romantičan. Postoji tu neki đavo, možda i anđeo, ne znam. Ali, ja se, hteo ne hteo, držim svog puta, puta srca…
O novcu i ceni slave
Novac je bar za mene uvek bio velika misterija. Da bi me shvatili ispričaću vam ukratko svoj život, do trenutka kad sam se preko noći iz anonimnosti vinuo do vrha i koji sam dotle mogao da gledam samo iz daljine. Maštao sam o nekom štosu koji će mi pomoći da pevanje postane moj fakultet i moja kuća, uopšte i sve što mi je nedostajalo. Pomno sam slušao sve što se u to vreme pevalo i sviralo kod nas i napolju. I kupovao od svega pomalo.
***
Ma kakva operacija, kakva rana. Postoji 999 načina da se umre, a samo jedan da se život lepo proživi… Ove dane koje sam proveo u bolnici ne računam. Život moj teče dalje. Zavesa nije pala, sledi ono što je neminovno u pevačkom životu – snimanje, koncerti…
***
Činio sam sijaset ludorija. Znao sam, recimo, da kupim cveće za pet stotina hiljada i da ga onda delim ženama na pijaci. Možda su mislile da sam lud ili pijan. Ali, meni je bilo divno. Često sam prilazio nepoznatim ljudima i gurao im novac u ruke. Ženi koja radi u kafanskom toaletu, davao sam po sto hiljada dinara. Znao sam isto tako da plaćam celog dana i cele noći svima u kafani. Sada, kad se setim svega, mislim da niko bolje i brže od mene nije trošio pare.
***
Želeo sam da se izgubim i da propadnem. Da odem zauvek u „aut”. U to vreme sam strašno mnogo pio… I kad treba da propadnem, onda treba da odem u inostranstvo, jer se tamo bolnije i strašnije propada.
Iz knjige „Toma“ Živka M. Bojanića