OVDE SAM, A NISAM
Vidim ti druže u pogledu snenom
tugu, očaj, muku i jad.
Drhtava ruka cigaretu steže,
a usne ledene u ćutanja beže.
Pogled izbegavaš tuguješ i patiš,
želeo bi opet kući da se vratiš.
Očima suznim ka nebu bežiš,
Bogu se moliš, oproštaju težiš.
Kažeš mi tiho, isprekidano, bolno:
Od doma mog ništa ne osta,
Da li je san ili java teška!
Možda je i to bila samo greška.
Sve što moje do juče beše:
Nema ga više, trag ne osta.
Tamo gde našu stoku slobodno pojismo
i majčino mleko bezbrižno dojismo.
Put ka groblju ne postoji više.
Do juče znanim sve nepozato srećem.
I bunar kraj puta bez traga nesta
srce da kuca zamalo presta.
Ognjište moje ruševina stara.
Ni crkve nema samo paljevina osta.
A ograda čudna neka vidik zaklanja,
izlazak sunca i smiraj dana.
Neki meni nepoznati ljudi
sede na kamenu kraj puta što stoji.
Kladence naše tuđa deca mute
i grade neke druge, nepoznate pute.
Brišu mi detinjstvo tu baš provedeno:
Da patim i venem dok život traje.
Uzeše dušu, telo samo osta
i nikog nema da kaže dosta.
Zatrpaše izvor kraj vrbe što beše.
Samo kruška stara godine niže.
Uteši me, ruku mi pruži,
prijatelju moj, samo mi priđi bliže.
Ne postoji više postojbina moja.
Čeznem i patim, sećanja zovem.
Slepom ulicom danima šetam,
kud god krenem svakome smetam.
U nebo gledam čekam svanuća,
sa zvezdama pričam, poruke šaljem:
Ovde me neće, tamo nemam gde,
sad ništa nemam, a imao sam sve.