DECI S LJUBAVLJU
Na severoistoku Švajcarske, u kantonu Spoljašnji Apencel, nalazi se simpatična varošica Trogen, i u noj dečije selo Pestaloci. Ovo specifično naselje podignuto je neposredno posle Drugog svetskog rata s ciljem da se u njemu udome ratni siročići.
Ova živopisna naseobina, nazvana po klasiku pedagoške misli Švajcarcu Johanu Hajnrihu Pestalociju, smeštena je na jednom od vršaka brdovitog krajolika iznad varoškog središta, takozvanog Landsgemeindeplatz, trga zemaljske skupštine gde su se sve do 1989. godine žitelji Trogena sa pravom glasa okupljali i javno glasali, direktno odlučujući o različitim kantonalnim pitanjima.
Dečije selo je podignuto neposredno nakon Drugog svetskog rata s ciljem da udomi ratnu siročad kojom je Evropa bila preplavljena. Kredo osnivača sela, altruiste Valtera Roberta Kortija „Napravimo svet u kome deca mogu da žive!“ u okolnostima materijalne i duhovne bede čitavog sveta zaista je delovao nasušno potreban, ali umnogome utopijski.
Siročići su odrastali, obrazovali se, osamostaljivali. Međutim, svet ni dalje nije bio naklonjen čoveku, kamoli deci. U drvene kuće u tipičnom „apenceler“ stilu (apenceler je i ime nadaleko poznatog sira iz ovih krajeva) useljavala su se potom deca izbeglice iz Mađarske, a kasnije i iz područja van Evrope, Tibeta, Severne Koreje, Vijetnama da bi ih početkom 90-ih unesrećeni evropski mališani, iz bivše Jugoslavije, ponovo počeli nastanjivati.
Danas ove kuće, koje su imenovali njihovi prvi stanari ratni siročići (Italijančići su svoju nazvali Pinokio, mali Finci po liku iz bajke Jukola, a Mađarčići po Petefijevom junaku Janošu Vitezu) predstavljaju privremeni dom pretežno omladini iz jugoistočne Evrope, pa i onoj iz Srbije, tokom višenedeljnih programa interkulturalne razmene. Osim što uživaju, mladi pohađaju radionice koje su izuzetno kreativne, vođene nekonvencionalnim metodama koje, po Pestalocijevom uputu, smeraju ne samo na „glavu“, već prevashodno na „srce“ i „ruke“, čime se postiže emancipacija čitavog bića mladog čoveka. Takođe, uče se miroljubivom zajedničkom životu sa drugim nacijama, uopšte životu u zajednici, gotovo komuni u kojoj se uz asistenciju staratelja brinu o sebi i drugima, a jedno od bitnijih kućnih zaduženja jeste brižljivo selektiranje otpada, što nimalo ne čudi budući da Švajcarci recikliraju gotovo 90 posto kućnog otpada. Poslednjih godina dečije selo nastanjuju i izbegli mališani sa Bliskog istoka.
Osim nizova drvenih spratnih kuća, selo čini i škola, sportska sala i tereni na otvorenom, omladinski klub, svojevrstan panteonski hram, muzej dečijeg sela, te druge potrebne zgrade, kao i mali trg, a sve je okruženo beskrajnim livadama po kojima krave vrludajući pasu i nesmetano i dalje mlataraju zvonima jer pre koju godinu nije prošla inicijativa da im se pozamašne klepetuše skinu s vrata jer zvonjava, kako jedna studija navodi, šteti njihovom zdravlju, a i, da dodamo mi, zna biti iritantna ako su (nenavikli) ljudi u blizini.
Oprečnost selu u kome je sve velikodušno podređeno deci predstavljaju privatni posedi koji ga bukvalno opkoljavaju, sve je ograđeno električnim žicama kako krave ne bi lutale, a farmeri oštro negoduju ako im se gaze pašnjaci. Srećom, posednik obližnjeg jezerceta i slapa, okruženih šumarkom, stanovnicima dečijeg sela ostavio je na puno uživanje ove prirodne lepote. Uopšte, čitav okoliš poseduje nekakav maketarski kvalitet, sve je skockano, svaki ambar i svaka farmerska kuća na padinama čije trave gotovo dreče zelenilom i sočnošću. Žuti putokazi na raskršćima staza ne pokazuju razdaljinu već vreme koje je potrebno da bi se prepešačilo do odredišta.
Izvor: Danas.rs