ZAGLEDAN U NEDOGLED
Rasplelo se vreme, razlilo u beskraj.
neman se ne stidi zube da pokaže.
muzikom izgubljenog početka svemira
komponuje igru na granici pamćenja.
vreme mi grize uši, struže nervima.
Vreme u nedogled.
Trenutke među prstima razvlačim,
niz ruke mi cure.
Ne uspeva mi da ga ogrebem.
Više i ne pokušavam da se nađem.
U opštost ljudskog trajanja ne mogu da zađem.
Dovečnu istovetnost dnevnog
isterao sam iz sebe.
Toliko svega dovukao sam u našu postelju
pod teretom vasione ubijam se mišlju.
Vreme sitnimo, svakodnevica nas mrvi.
Jedino nam ono može svedočiti
ako ga sačuvamo u celini.