FOKLANDI SU SRCE ENGLESKE
Nešto više od dva meseca trajao je sukob između Velike Britanije i Argentine, u istoriji poznat kao rat za Foklandska ostrva. Odneo je 907 života. Zašto Kosovo može da se poredi sa ovim arhipelagom?
Na ovom sićušnom ribarskom ostrvcu kraj argentinske obale živi manje od 4.000 stanovnika i pomenuto mestašce se apsolutno ničim ne ističe među drugim skoro pa nenaseljenim arhipelagom čitavog Južnog Atlantika.
Ali, ipak su ovi domoroci sa druge strane planete izazvali veliku pažnju svih nas, danas već daleke 1982. godine – kada su ratni brodovi britanske Kraljevske mornarice pošli na put dug 17.200 kilometara (toliko su, naime, Foklandi daleko od obala ostrvske Imperije pod upravom Elizabete Druge) da bi odatle isterali ”okupacione argentinske snage” (1000 vojnika, koji su u aprilu proglasili ovo skoro pa nenaseljeno ostrvo svojom teritorijom).
To što je od Foklanda do južnoameričke obale tek nešto više od 400 kilometara (dakle, skoro 45 puta bliže nego odatle do Engleske i Evrope) to nije zanimalo britansku javnost, ni njene političare. Kao ni to što ovo ostrvce nema nikakvu ekonomsku ili finansijsku važnost za Britaniju, to što se ništa bitno iz engleske istorije nije ovde događalo, to što je Ujedinjeno Kraljevstvo u međuvremenu odustalo od mnogih svojih ”prekomorskih teritorija”, pa čak ni to što su ljudi iz Tačerkine vlade (Margaret Tačer premijer Britanije u to doba) neposredno pre toga razmišljali da (iz razloga opšte štednje i ozbiljnog kresanja državnog budžeta) izvrše ”transfer suvereniteta” Foklandskih ostrva sa britanskog na argentinski. Danas se zna i za tajne pregovore obe strane oko uvođenja zajedničke (argentinsko-britanske) uprave na Fokland (ti razgovori su počeli još 1974. godine)…
Ništa od toga više nije bilo važno kada su konačno zapeli dugi i spori politički pregovori i Argentinci krenuli da silom oružja ”ubrzavaju (već započet) proces” i, ubrzo zatim, bez ikakvog otpora osvojili Malvinska ostrva (kako ih oni tradicionalno zovu).
Britanska armada je iz Portsmuta krenula na put (skoro pa ”oko sveta”) dug preko dvadeset dana i počeo je svetski čuven rat koji je trajao 74 dana i u kome su ginuli i vojnici argentinske i oni britanske armije (bilo je mnogo primera pravog junaštva na obe strane), a javnost obe ove zemlje rasplamsala je strasti kao da je reč o pitanju života i smrti, nečem važnijem i od ekonomije i od pogibije mladih pripadnika specijalnih snaga mornarice, ali i avijacije – sa sve potapanjem ukupno 11 ratnih brodova (torpedima i iz vazduha) i uništenjem preko 100 aviona.
RAF je formirao svoju vazduhoplovnu bazu na ostrvu Asension (između Južne Afrike i Argentine) i odatle kretao u borbene letove, a britanski major Šeridan iz ”kraljevskih marinaca” je poveo svoje komandose da izvrše desant na Foklande i, za početak, odmah oslobode tamošnje ostrvo Južna Džordžija na kome su se prethodno ukopale argentinske snage (pod komandom generala Horhea Anaje, komandanta njihove mornarice). I, zajedno sa avionima i uvežbanim specijalcima, put argentinskih položaja kreću i britanski brodovi, podmornice i protivpodmornički helikopteri).
A britanski bombarderi napadaju argentinsku teritoriju (leteći sa ”vazdušnim tankerima” oko sebe, koji su ih punili gorivom u toku leta) i – počinje rat.
Sa nosača aviona poleću ”harijeri” britanske krune i kasetnim bombama zasipaju aerodrom Stenli na Foklandima (gde se u tom času nalaze argentinski avioni). Stradaju i četiri argentinska ”miraža” u borbama u vazduhu sa pilotima RAF-a, a britanska nuklearna podmornica potapa argentinsku krstaricu (iz Drugog svetskog rata) ”General Belgrano” i tu u talasima nestaje 321 mornar sa pogođenog broda (čime čitava priča dobija još veće i opasnije razmere).
Ubrzo zatim biva (iz vazduha, avionskim ”protivbrodskim raketama”) potopljen i britanski razarač ”Šefild”, ponos britanske ratne mornarice i njihov verovatno najsavremeniji i najopremljeniji brod. Bila je to kontra-akcija sa druge strane, gde je pokazano da stvari neće biti baš tako lake i jednostavne kao što je to u prvi mah izgledalo britanskoj javnosti.
Ipak stalna britanska bombardovanja i desantni napadi njihovih komandosa su ubrzo slomili argentinski otpor (posebno zbog unutrašnjih argentinskih političkih svađa i podeljenosti naroda u odnosu prema oficirima njihove ”vojne hunte” koji su vodili rat). A i Ujedinjene Nacije su tu odigrale svoju famoznu ”pomiriteljsku uloga” (naravno, odmah pošto su engleski vojnici ponovo zauzeli Foklandska ostrva) i rat je bio gotov 14. juna iste godine.
A već sledeće je, ”narodnim pučem”, promenjena vlast u Buenos Airesu, pa je argentinska vojna vlada bila smenjena od strane tamošnjih nevladinih organizaciaj i grupa za zaštitu ljudskih prava (uz sadejstvo ratnih veterana).
Britanija se na svoj način osvetila Argentincima za njihovu pomisao da mogu oteti i jedan pedalj ”kraljveske terotorije” (pa bila ona i milion svetlosnih godina daleko od Londona).
Bilo kako bilo, Britanci su uspeli da poraze argentinsku armiju, baš kao što su britanske diplomate nadvladali argentinske (između ostalog zato jer se SAD odmah i otvoreno stavljaju na britansku stranu). A Foklandi su ostali britanski i pod upravom svojih prekookeanskih kolonijalnih gazda (šef države Foklandskih ostrva je kraljica Elizabeta, a njihova himna je ista kao i britanska i čitavog Ujedinjenog Kraljevstva – ”Bože, čuvaj kraljicu”).
Rat za Foklandska ostrva je počeo 2. aprila 1982. a završen je 14. juna 1982. predajom Argentine.
Foklandski rat je trajao 74 dana i odneo je 907 života.
- Argentina
– 649 vojnika, od toga 321 u potapanju krstarice Belgrano
- Ujedinjeno Kraljevstvo
– 258 vojnika, od toga 86 članova mornarice.
– 3 civila su izgubila život od posledica „prijateljske vatre“.
Tako se to radi u ozbiljnim zemljama i u narodu rešenom da, po ma koju cenu, sačuva nepovređene svoje nacionalne i državne interese.
Za njih nema ”manje važnih” delova Britanije, niti predloga da se podele Zapadni od Istočnih Foklanda (što bi bilo tehnički veoma lako uraditi) i tako, ”kompromisom”, reši spor.
Za Britance – od kraljice i predsednika vlade, preko njihove političke i sve druge elite, pa do običnih građana nema nikakve dileme po pitanju šta uraditi ako neko pokuša da im nametne ma šta što ugrožava britansko nacionalno i državno pitanje.
I većina drugih država razmišlja na sličan način (pa tako i unutar Balkanskog poluostrva i čitave Jugoistočne Evrope). Osim Srbije, naravno (i, nekada, Kraljevine Jugoslavije). Mi smo tu tužni i tragični izuzetak.
Mi smo možda jedina zamlja i jedini narod koji razmišlja (povremeno i logično) iz svoje, ali, ne manje (i mnogo češće) – i iz neprijateljske perspektive, da bi tobože ”bili objektivni”.
Zato što nikako da razumemo da to ”šta treba da rade neprijateljski nastrojeni građani” unutar jedne suverene države nije problem te države, već isključivo tih, iredentistički i teroristički nastrojenih ljudi.
Da prevedemo to, sasvim sažeto, na naš jezik. U srpskom i kosovskom slučaju – Šiptari i ”šta sa njima” je isključivi problem albanske države (one sa sedištem u Tirani), a ne naš. Njihovo je da se pridržavaju naših zakona i za sve obavezujućeg Ustava Republike Srbije, a naše da nađemo način (i saveznike) da to tako i bude…
”Kosovo su Foklandi”, srpski Foklandi (i nešto mnogo, mnogo više od toga) za koje se moramo, poput Britanaca, boriti i složno verovati u krajnji uspeh i neprocenjivi smisao te naše borbe.
Samo tako se opstaje u istoriji i na političkoj mapi sveta.
Ništa ispod ovako visokih identitetskih, državotvornih i duhovnih standarda nam neće pomoći da i dalje smemo da se smatramo potomcima svojih herojskih predaka, onih div-junaka koji su srcem i verom (isto koliko i oružjem) oslobodili Kosovo 1912. godine!
Sa FB profila Dragoslava Bokana