O SRBIMA, ISTORIJI I KOSMETU

Dragan Damjanović je publicista i novinar, akademik SKANU. Na pitanje kako je moguće da smo mi najmultietničkiji narod, a da su svuda unaokolo nas Srbi na meti svih brutalnosti i ponižavanja, Damjanović smatra da odgovor na ova pitanja leži isključivo u duhovnoj sferi.

 

Dragan Blažov Damjanović, rođen je 1952. u Vrelu, kod Lipljana, nadomak Goleša, na Kosovu i Metohiji. Njega je u detinjstvu zanimalo svoje rodno mesto, jer je u njemu, po predanju, Strahinjić Ban pogubio silnog Vlah Aliju i povratio ljubu Anđeliju, a Marko Kraljević Musu Kesedžiju.

dragan damjanović

Napajan radoznalošću u takvom ambijentu, Damjanović je sa lakoćom preskakao školsko štivo. U Prištini je studirao Filozofski fakultet, a završio je i pedagogiju. Pre par godina promovisan je u akademika SKANU (Srpske kraljevske akademije nauka i umetnosti). Bio je dugogodišnji dopisnik beogradskih medija sa Kosova i Metohije.

Bavili ste se novinarstvom dugi niz godina. Kad napravite paralelu između novinarstva u komunističkom periodu i ovog danas, kakva je razlika?

– Bez obzira na ideološke okvire, u komunizmu novinarstvo je imalo mnogo više odgovornosti prema realnom životu, bilo je mnogo ozbiljnije, čak i humanije. Neka iskonska ljudska moralna načela nisu se gazila. Ovo današnje došlo je kao pošast – sve je obrnuto i nadam se da će se uskoro uozbiljiti i stati na noge umesto kao što sada stoji na glavi. Danas je sve podređeno materijalnom interesu, nema više nikakve ideologije, o patriotizmu da i ne govorim.

Koja je poenta vaše knjige „Rešetke bez prozora” i kojim putem se ide „iz bezizlaza u slobodu”?

– Mi Srbi smo odavno iza rešetaka. Zatvorili smo se, a i drugi su primogli, u sami sebe. Pre sto godina kada smo pravili onu veliku Jugoslaviju i kada su naši konzervantni političari mislili da će na krilima velikih srpskih žrtava i pobeda, svi biti sa nama, nasamarili su nas Hrvati, Slovenci, i danas sve novokompanovane nacije: Crnogorci, Makedonci, Bošnjaci… Još smo iza rešetaka zapadnih neskrivenih i skrivenih centara moći. Nikako da nam zaborave 1914, ni 1918, ni 1941… Ispredaju demonske priče o tome kako smo mi krivi što smo navodno razglavili i otomansku i habzburšku i komunističku imperiju. U stvari, oni nas ne mogu kulturološki ni hrišćanski da drže za partnera, zato što smo mi civilizacijski, iako malobrojan narod, verni pravoslavnoj, ortodoksnoj Hristovoj veri i njenim izvornim načelima.

Šta Vas je odvelo u svet duhovne sfere čovekovog trajanja, posebno u oblasti pravoslavlja?

– Pokušao sam da tražim odgovor na jedno užasno pitanje zašto se nad mojim narodom stalno nameću nepravde? Kako je moguće da nas na sve načine kroz istoriju maltretiraju i terorišu, a mi nikad nismo bili ni otimači, ni osvajači ničeg tuđeg, niti smo mi ikad ugrožavali bilo čiju veru, običaje i pravo. Kako je moguće da smo mi najmultietničkiji narod, a da su svuda unaokolo nas Srbi na meti svih brutalnosti, ponižavanja, a bilo je i ogromnih pogroma i genocida nad nama. Odgovor na ova pitanja, izgleda leži samo u duhovnoj sferi.

Objavili ste 30 knjiga. Utisak je da Vas najviše ispunjavaju književna ostvarenja na inspirativnu temu srednjevekovne srpske dinastije Nemanjića?

– Možda je naš narod među najstarijima na svetu i postoji način da sada to saznamo. Ali, to za nas i nije tako važno pitanje. Siguran sam da mi kao narod, istorijski postojimo na čvrstom temelju od vremena Nemanjića, kada smo se, kako se to kaže, venčali u Hristu, kada nas je Sveti Sava krstio kao narod i kao Božiju decu. Dakle, to vreme srednjeg veka, vreme Nemanjića, tada nastaje moderna srpska država, od tada imamo i svoj jezik, svoja slova, svoje crkve, bolnice, svoje običaje.

Prošle godine objavili ste „Proročanstvo Nemanjine žene”. Koja je najznačajnija duhovna nit ovog dela?

– Sveta Anastasija, majka svih naših majki i majka svih nas, ona je daleko u Hristu ispred svih Srpkinja, trudila se da ostane u najdubljoj senci Nemanjinoj i Svetog Save, kao i sinova vladara, Stefana i Vukana. A kao vrhunski obrazovana vizantijska princeza, donela je ovim svetim članovima svoje i Božije porodice velika znanja i saznanja, zahvaljujući kojima su oni u svom vremenu bili na nivou zadatka koji je od njih postavilo srpstvo, a pre svega Gospod naš. Oni su stavili adresu na našu zemlju, na naše Kosovo i Metohiju, Pomoravlje, Povardarje, na Kolubaru, Zetu, Dalmaciju, Unu, Vrbas. Njena osnovna vizija je da ćemo opstati i postojati dokle god se budemo molili Gospodu Isusu Hristu, Sinu Božijem, dokle god budemo svetosavski narod.

Kako gledate na pokušaje Prištine da otme srpsku kulturnu baštinu na Kosovu i Metohiji?

– Isto onako kako bi bilo da radikalni islamisti pokušaju da otmu Jerusalim. Uzalud je njihova bolesna agresija, a i želja da prevarom sveta i nasiljem otmu naše bogomolje i proglase ih svojim. Pa mnogo puta srpska zemlja bila je otimana i okupirana, ali i vraćana. Na nama je da se borimo, da budemo strpljivi i da se molimo onome koji je najjači, a to je Gospod koji nije ostavio nas Srbe.

Kako vidite pitanje povratka prognanih Srba na Kosovo i Metohiju?

Svakodnevno zvone manastirska zvona, molitve se uznose Gospodu, naše škole rade, institucije postoje… Zato verujem da će Kosmet bez ikakvih sukoba i prolivanja krvi ostati sastavni deo nacionalne države Srbije. Strpimo se i kad je u putanju Kosovo i Metohija, jer vreme sada radi za nas. Odlaze Albanci sa tog prostora, idu u beli svet, sve više njih… Strpimo se kad je u pitanju i sve drugo. Strpimo se i otrpimo, jer sve je u vremenu, a nama treba mnogo velikog dobra, da bi se preporodili, da bi nam bilo bolje. U nestrpljenju i nesmirenju naše molitve ne može ni Bog da čuje. Dakle, mislim da je pred nama dohvativa budućnost, bolja svakako, i da nam kao narodu koji ima svoje korene i svoju adresu i svoj duh, pripada bolja budućnost.

Autor: Slavica Đukić