I NIKAD NIKOG KAO NJU
I nikad nikog kao nju…
…i nikad, nikog ne voljah tako silno i nežno;
…i nikad me pomen imena nečijeg,
nije ispunjavao takvim ushićenjem i miljem;
…i odzvanjao u ♥, tako lepo i pitko,
na sam pomen imena njenog…
…i nikad ne preboleh odvajanje od nje,
makar to bilo i na jedan tren,
odmah mi je falila, nedostajala;
…i tugovah dugo, bolujući bez nje,
bez i malo želje da je prezdravim…
…i nikad niko, nije u meni budio ono,
što ona u meni buđaše…
ljubav, strast, tugu, osmeh i bol;
…sve je to ona nosila u sebi;
i sve je to ona sa mnom delila…
…i koliko god se ti, bezimeni stvorovi,
čijeg se samog pomena imena, stidim i sramim,
trudili da nas odvoje, da nas odljube, da je ne volim,
sve sam je više voleo i želeo;
…i sve čežnjivije pogledavao u njenom pravcu…
…i nikad, nikog neću voleti tako silno i nežno;
…i nikad me pomen nečijeg imena,
neće ispunjavati takvim ushićenjem i miljem;
…i odzvanjati u ♥, tako lepo i pitko,
na sam pomen imena njenog…
…i nikad nikog kao nju…